 |
| Српски песник Александар Лукић у Шпанији лето 2010. |
Могу ли у овом часу певати,
бити пролећна реса предата ветру –
минђуша леске тако чиста, о, у страху.
Бачен у гето за сам зид, шта могу
но да слушам недовршене парнице.
Поповске смицалице, превише људске,
орахове љуске падају смрвљене чекићем
уза ме под сто на под.
Певати – све мање ми је до посла тог.
Свет око мене безлична је шерпа
о крвопролићу његовом толико знам.
А, ти човече певај о њему,
чини то да не изневериш себе;
нек речи падају међ оплату од дасака.
Положене на то место саме ће очврснути
и постати јаче од бетона.
Певај о истини. Бездано биће
зна да истина постоји у њему.
Лист мувара оштрији од жилета
тик је уз нас. Зелен звук оргуља.
О, моје очи, шта вам се сме дати –
ено, где крију страшила за дроздове,
а мало даље кад се поглед дигне
види се колиба ушкопљеника –
браће, плодова шумских шипурака.
Ткање магле над реком шта говори?
Не обилази око наплавина, гази преко њих.
Певај, кушај испочетка.
Омашити циљ, некад си умео: да, да.
Размотримо пријатељи положај наш.
Чворци су задављени и обешени о
ногу да висе по ободима винограда.
То сте ви друшкани.
Кос пита – кос одговара покисао на грани.
Бог говори из природе, о природи својој.
Точак се окреће али усред убрзања
заустављам га зарад певања овог
нису у том усијању чиста посла,
немој мислити да због лепоте гину људи.
Нема коментара:
Постави коментар