 |
| Предводећи делегацију Пожаревљана у Шпанији Песник Александар Лукић (2010, лето) |
Казао сам остани будан – како је срце будно?
Опази роморење кише – киша сипи,
пада у таласима са црвеним песком
Африке у себи, бежи у кућу.
Ништа се није изменило, јадни човече,
лудо! То смо ми, јуче цвет, а данас кртоле.
Од исте крви и меса. Кркљав звижд.
Сусрет за којим чезнемо изван је времена.
Изван светлости, изван тајне.
Дотле се простире поезија каткад,
сводећи живот у тачку. Не мршти се!
Владај се по сопственом узору. И квит.
Нема коментара:
Постави коментар