ЗВИЖД – КЛУБЕ

Дрим, виђен Гоциним објективом

Објави: како нам за сребрну годишњицу брака

са једном змијом уз саму кућу пристигоше стотине истог рода,

свијајућ се у клубе - како жива крпењача палаца језиком

у парењу? Драга, шапнух са прага, дођи па види испод свода

куће где се венчасмо чудну свадбу, па упореди.

У страху једва да си рекла све саме шарке.

Отровнице, додах ја, донеси гуњ да прекријем у заносу

камењарке.

Одвајкада се приповеда да људима испод гуња

кад се змије размиле у природу, остаје на дар драги камен;

тако веле, да је нека девојка видећ их у жбуњу поступила.

Неки сељак, пак, коњима са репа одсецаше прамен

да би покрио исте такве. Шарене, од главе до репа,

у цик цак ромбове, риђовке.

Узми мој или твој капут и додај

ја ћу га пребацити преко њих,

судбина се мора истерати. Отров њихов,

моја реч, овај пут, мимоићи ће нас.

На буњишту се не сахрањује љубав

ничија. Већ пробушен лонац у коме се готивио,

ред купуса, па ред сланине, а озго поклопац.

Објави: Драги камен не добија свака шуша на годишњицу,

и наша љубав, гајена досад, подсећа на бистру кишницу,

у корнету зеленог листа. Потражи у фиоци стола лисницу,

где пише да се обећасмо једно другом одавно, па увиј

оно што смо били са тим каменом у смотуљак.

Са шаркама ће убудуће друговати

осионије главе но наше – непознати људи,

ја знам, слаба је вајда због њих туговати.

Једни се рађају да би други умрли, буди

сигурна у то. Ова белешка нема намеру да суди

губитницима што се у маховима затекоше у лепоти.

Објави: Пре но постанемо груби –

на сав глас да те чују- труби, труби

крећући се ка вечности, ми не кажемо збогом,

већ видимо се, јер, душе рођене за сусретања јесу

камен чувен по лепоти ми носимо са собом.