 |
| Песник Александар Лукић са новим пријатељима Шпанија, лето 2010 |
У цик зоре ко сме бити поспан?
Пропустити тренутак док светлост
брише таму са земље,
одагнавајући ништавило
лудост је, тек да знаш,
не мисли да те се тако важан догађај
не тиче.
Патња има смисла,
од зоре, од саме зоре
њена леукемија пупољака ври.
Човек не може бити
стваралачка личност без страха,
казао бих химне, која се и без лудила
може дотаћи.
То стање душе, зови га тако,
којим потврђујемо људскост, подсећа
на спаљивање лешева, рецимо без стида,
дан и ноћ - ноћ и дан, изгубљени свете
јеси ли заиста био бео и леп?
Мртвачка глава старих пријатеља,
сунца руменог, дави се у мени.
О, сунце, помишљаш ли
како ће несебична тама вечерас
испљунути у једном даху из уста,
нас - коштицу непознатог воћа.
Светлост слеђене сузе.
Нема коментара:
Постави коментар