 |
| Пожаревљани предвођени песником А. Лукићем у Шпанији Лето 2010. |
Две дојке приљубљене на грудима
на лопатицама средњевековног скелета;
за овај живот, за овај рат.
Уобичајено смењују се ноћ и дан.
Гладна уста изгубљених старица
у раму празних излога у улици
одмах испод „Москве“ хотела
на гласу. Шта да кажем о животу?
Нимало узвишен није живот.
Преко граница, поражене душе
умиру. Пате далеко иза фронта.
Сунце и Месец, свезани.
Хоће ли ко поверовати ако кажем:
станујем близу протува. У отаџбини
током рата, у чију реч се сумња.
Муљачу грожђа наликује отаџбина.
Отуда уместо вина цури крв
у посуде земљане, око мене:
„Драга мамице – сликам крв са крвљу“.
Подметни главу под јастук,
кад немаш сна, као што поспане птице
главу гурну под крило,
одреди откуда грувају топови,
јесу ли близу, у шта циљају тешки топови?
Јесу ли то породичне куће, има ли у њима
станара; мајки са уплаканим девојчицама
стиснутим у наручју у куту собе;
или у подруму међу кацама.
У Србији за време рата, као у свим лудницама,
без врата, чекао сам да дођу по моју главу,
гранату набијену осамом
пуњену стиховима – расуту у стиховима.
Нема коментара:
Постави коментар