 |
| Песник Александар Лукић у Кадизу, 2010 |
Хомоље, црн јеленак са роговима на готовс -
јоргован, златна река са затегнутим жицама гитаре
од спруда до спруда – толика је моја чежња.
Девојка са уплетеним увојцима косе
кикоће се украј пута, мами ме да свратим до ње.
Цветао је јоргован у тај дан.
Стручак цвета китио је њена недра,
миришљав, немиришљав тајна, вај,
душа моја памти како ми је било.
Проћи и уздахнути у самоћи, о мило
време, мандолино мојих година зашто звечиш –
походи ме у свако доба;
као што златни таласи реке протичу под мостом
не уморих се од гледања тог.
Хомоље мирисна ливада, овца калуша
блеји одбегла од пастировог стада,
сто година носталгије, ево,
то сам ја гиздава девојко од некад украј пута
исти онај - песник што себе назива тим именом,
за онај трен никад није касно, јављам се сада!
Ма где била, ето!
Упутније је исповедати се у песми,
но за тако важно питање позивати свештеника у кућу –
живео сам могу то рећи са поносом,
живот је мој наликовао склупчаном змијчету,
белоушки у зеленом врбовом прућу.
Моје су мисли плеле деценијама о теби,
драга невесто, пређу; час сан – час јаву.
Хомољску тугованку, нек момцима
препукне срце од зависти.
Јоргован бехари на образима клисуре,
цвета будећи љубав – пресвету песму.
Незнанко, знаш ли да љубав буде и прође?
Али, моје срце ватра држи,
патња ватре и кад ћутим.
Кад окончам ову песму,
и руина постанем о, да, сав. Не сумњај.
Струк плавог јоргована, цветаће после нас.
Наш живот тако лењо пролази и гасне
у љубави. Каткад погледај у златни
рибњак оног што смо били.
Тамо се још увек уздиже Кула.
Нема коментара:
Постави коментар