Да ли Закон о јавном реду важи за све грађане Србије подједнако? Или за неке не важи?
Данас, у недељу 21. јула 2019. после један поподне, комшије пустили до даске музику. Није то први пут овог лета. Ни ове године. И прошле године је тако било. Има дана кад одврну музику до краја, тако да читава улица и део села одјекују.
Данас сам снимио из нашег дворишта, како то изгледа.
Ако им се толико слуша, што не слушају у соби: зашто друге људе малтретирају? То траје предуго...
Не може се све решити законима, наравно.
Али примитивизам ове врсте није само у овом селу, има га и на другим крајевима Србије.... Има га и у градовима. Како се види у штампи - надлежне службе у градовима већ кажњавају нарушавање реда и мира... Али, села су далеко, далеко...
Да ли тамо кабадахилук може да траје до краја света?
Или само у краћим размацима кад се неком веселнику ћеифне?
EKSKLUZIVNA
ISPOVEST, POP STOILJKO KAJEVIĆ: Srpski sveštenik koji je boreći se
protiv komunista digao u vazduh 6 ambasada, 7 godina bio u zatvoru,
gledao smrti u oči…
Najkontroverznija ličnost novije srpske istorije za
Serbian Times govori o tome kako je organizovao bombaške akcije sa
Lončarićem, preživeo atentat zahvaljujući članu grupe Čarlsa Mensona,
kako je Kavaja oteo avion da bi ga izvukao iz zatvora, kako je UDBA
ubila Kašikovića, zašto su se Đujić i patrijarh Pavle ljutili na njega…
Teško je zamisliti sveštenika sa biblijom u jednoj, a bombom u drugoj ruci. ............ – Nisam imao nameru da bežim iz Jugoslavije. U to vreme sam imao
preporuku Bogoslovskog fakulteta da studiram na Kembridžu ili na
Oksfordu. Čekao sam da dobijem vizu, ali to se odužilo na godinu i po
dana, i svake nedelje bi mi poručili da dođem one sledeće. U međuvremenu
se desio onaj katastrofalni zemljotres u Skoplju 1963 i ja sam poslat
dole da pomognem ljudima. I tako jedne prilike držao sam govor u
manastiru Sv.arhanđela Mihaila, zadužbini Kralja Milutina. Onako sav
nadahnut, podignem Jevanđelje iznad glave i kažem:
“Ja dolazim iz Beograda, gde su knjižare pune komunističke literature
u divnim povezima, Marksovih, Engelsovih dela, koje niko ne kupuje
više. A ova knjigu, koja postoji preko 2.000 godina, koju su pisali
ribari, i dalje postoji i čita se. I postojaće i dalje, a ovo zlo će da
nestane…” – nisam baš precizirao kakvo zlo će da nestane, ali to je
onima koji su slušali bilo dovoljno. Došli su po mene noću, u civilu, i
pokupili me. Odvedu me u u neku zgradu i puste mi na kaseti, koju sam
tada prvi put čuo, moj govor. Slušam ja tako, i dopadne mi se taj moj
govor…Imao sam 26 godina, još takoreći dečak, i nasmejem se. Gleda me
onaj udbaš i pita: “A dopada ti se ovo što pričaš, je li? Slušaj ovako,
ili ćeš zavezati, ili te neće biti ovde!”. Ja kažem: “Ali ja sam govorio
u crkvi i po zakonu ove države dozvoljeno mi je da propovedam”. A on će
na to: “Nije ovo bila propoved i ti to dobro znaš. Pitali smo teologe,
to je bila politika”, priseća se otac Kajević svog prvog saslušanja, kojih će kasnije biti dosta u životu. Kaže da agenti Udbe nisu bili grubi, da se te večeri sve
završilo samo na upozorenju. Međutim, ubrzo mu je postalo jasno da su mu
dani u komunističkoj Jugoslaviji odbrojani:
-Jedno veče dođe kod mene moj drug Branko Čelikić, koji je sa mnom
završio Bogosloviju, ali nije želeo da bude sveštenik, nego je postao
učitelj, a potom je počeo da radi za Službu (njegov stric je robijao 12
godina kao pripadnik “Belih orlova”). I kaže mi, sav usplahiren: “Gotov
si! Pečen si, dobićeš 7 ili 8 godina zatvora. Beži još noćas!” Spakujem
ono malo stvari, pa pešice preko brda do stanice Đeneral Janković, na
samoj granici Srbije i Makedonije, gde uskočim u voz za Beograd. Tu mi
je jedan prijatelj nacrtao plan kako da pobegnem preko italijanske
granice, sa detaljnim uputstvima kako da pređem poslednjih osam
kilometara i izbegnem stražare.POGLEDAJTE NA VIDEO SNIMKU
Последњих дана, више због неких других ствари и обавеза мање излазим у природу и до имања на нашем брду, а не због киша. Али данас сам имао свој разлог да одем до Нерезина, упркос влаги, и блату по путу. На самом улазу у село, или излазу, олуја претходне ноћи направила мутно језеро, где га раније није било.
*
Невреме је било много жешће него што сам мислио, канали покрај плотова, запуштени, нису могли да приме сву воду са брда, и да је одведу и усмеру где треба, даље, него се вода излила преко ауто-пута и при том баш изрила њиву, раскопала...
*
Ова кућа је на сигурном, на брду. Куће треба правити на брдима, древни и неолитски човек је то знао. Одмицао се на пристојно одстојања од река и речица, потока...
*
А што се тиче њива у данашњој земљи нашој, и нашем селу - нема ко да их бере, оре, ево лепог доказа - испод наше цркве... Ту где је у кишовитом периоду, у близини, у подножју Старог гробља увек било језеро... Сад више није ту...
*
Ове лепе цветове, успут, код нас зову "женетрга"; фотографисао сам толико пута ту биљку, али сад ми се чини још лепша. (Увећајте што више можете ову фотографију, па ћете открити дивна чуда!)
*
Исто
*
Жито је скоро сазрело. Облаци су изнад њега...
*
За два-три дана је и Петровдан. Лето у пуном јеку... Воћна година, кишна, орканска; пуно кајсија, џезвалија, крушака, рибизли...Дај Боже, да власници ове парцеле претекну невремена, олује и градобитне ударе... *
Нама је оркан претходне ноћи починио штету; скоро сломио, располутио старо стабло нектарине... По Србији су исте ноћи громови побили људима овце; негде су погодили и неко дете, далеко било. Док су у исто време, како видим по жутој штампи, неки млади људи заклали једну бабу за 2500 евра. Боже, сачувај! Шта се све ово збива? Видео сам на путу, за наше брдо, да је олуја оборила још нека стабла. А уз пругу су, вероватно железница, прскали шибље, купину, неким отровом; лишће је добило неку болесно жуту боју. Дај боже да не прскају и траву, због оних дивљих коња које сам видео успут, који се старају сами о себи и пасу траву... Нека нам је Бог у помоћи! И наши свеци! *
