 |
| Песник Александар Лукић са младим пријатељима, Шпанија, 2010. |
Брош борове смоле са стабла виси
о танком концу а у њему инсект удављен.
Између стена и облака на ивици литице,
лелуја ваздухом преслица уметности
саме по себи, а ја понесен шетњом
стигох пред њу.
Ни славуј, ни кобац, а докле се успех?
Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту,
сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?
Можда ветар млак, или девојка уплакана
у часу кад разбије крчаг на извору,
расцветан цвет млеча, будућа Герника ливаде –
прозорчић за којим жудиш, пупољак пролећа?
Берачице малина одвешће нас на гозбу
где тужне певају наге певачице,
о нашем животу насред хана,
на педаљ испред носа увијајући се у струку
безобразно. Кожа њихових тела недај да нас
опчини то је само масна земља на ђоновима
ципела старих удовица.
Ускоро ће ноћ и запеваће сенке за брдима,
огласиће се птице и инсекти, певај и ти о себи.
Тесна колиба грли своју тужбалицу.
Откриј ту музику смртних бића изван Бога,
малени инсект жедан и заточен у смоли
слика је и прилика стварности око тебе.
Нема коментара:
Постави коментар