 |
| Песник А. Лукић са гитаром и музичарима свога јата Шпанија 2010. |
Та, жарио сам сву ноћ ватру, без сна – опет
чарајући угарке. Жарачем чим додирнем
цепанице и сенке срљају да нестану на зиду –
о, ти трубо сукна, што се развијаш преда мном,
донета из древне ваљавице где те вода
учини таквом? Да мораш имати век трајања па
да мреш? Мислио сам сву ноћ, бацајући поглед
на живот досадашњи, па добро као да рекох себи у браду,
не од стида, гледајући у пламен ватре:
био си и остао сам. Бели јоргован у цвету,
на врху клисуре изнад Пека у мају. Чувај ватру.
Јесам ли такао током ноћи родослов?
Од шупљих главњи врви шума, кријући
кукувија безброј. Усијала се табла шпорета,
кунем се, да је соба хајдучких дуката попримила сјај.
Ај, на свежу коњетину, избијала је пара ватре са
рингле. Мој ХХ век.
Нек ми не верујеш, ти старо сумњало.
Говорих тако о себи у приликама
сличним овој ноћи. Нисам узвишен ја већ мој дух
натеран од малена да сведочи о свету у сликама
скупљеним у албум засвагда. То, што заступам
пред Богом, колико знам, прекор је мој стари,
и треба да нервира ситна пувала.
У књижевности нисам случајно.
Не мазим социјалистичке метле.
Пишем биће о сасвим обичној ноћи.
Држим чврсто жарач дат ми од старина,
из Елеузине као да је? Пепео се чини ласним ђубривом.
Али, ти ишти пламен. Брат ми га учини красним
поклоном, будући да је талентованији имао дар.
У Хомољу, кован је овај жарач неке ноћи,
сличној овој у којој бдим, прикани. Маштарије
ће поћи напред камо слећу ка неком блудном сину.
Трубе ће клизнути низ зидину, али, остаће свест о томе
како су живели, најбољи међу најгорима.
О, моје будно око, докле си стигло? Прикључити
се штошта може још животу. Рингли. О, љубави,
черечењу плена, јух!
Нема коментара:
Постави коментар