.

.
.

Translate

ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

четвртак, 23. јануар 2020.

AKTUELNO: Duboka država je neprijatelj čovečanstva - Saša Adamović i Zor...

Хроника нашег пропадања



Медијски јахачи српске апокалипсе: Хроника нашег пропадања

3.4
(5)
„Србија мета медијске агресије запада…?!. Глупост, још једна теорија завере“. Пред камерама Студија Б право у лице, надмено ми се обраћа заменик министра информисања СФРЈ, Хасан Ченгић. Година 1990.
Драган Милосављевић (пензионисани новинар ТАЊУГ-а)
Хасан је главни гост на округлом столу „улога медија у савременим збивањима у СРЈ и свету“, око кога сам, уз пристанак директора опозиционог ТВ Студија Б, Kојадиновића , а асистенцију глодура Рогановића окупио кључне медијске актере федерације. Директоре и главне уреднике водећих гласила и главне и одговорне уреднике ТВ медија.
Поручује Ченгић свима њима, али и јавности пред тв екранима у име врха већ увелико распадајуће федерације, да „тањуговац нема друга посла него измишља некакав непостојећи антисрпски медијски фронт.“ Он одбацује сваку помисао да је Београд, што као медијатор тврдим „пред незаустављивом агресијом атлантистичких медија , фаланге будућег НАТО интеревенционизма“.
Темишварски Рачак
А савезне власти, које су нешто раније упрегле Тањуг и савезну телевизију РТБ као ексклузивне „сведоке“ за спин извештавање из Букурешта и Темишвара о некаквим хиљадама жртава режима током обарања Чаушеског, разуме се, верују свом функционеру Хасану. Потоњем министру војном Алије и брату Мустафе Ченгића. Највећем трговцу оружјем у грађанском рату у БИХ.
А ја, уредник Фоно Сервиса агенције Тањуг, верујући безрезервно колеги, његовим телефонским извештајима са лица места као непосредном сведоку догађаја, то је иначе библија агенцијског новинарства, возан сам свакодневно до студија у РТБ, стављен сам од дирекције на располагање за потребе ББЦ , ЦНН, ЕУРОЊУЗ.
Обавештавам цео свет паралелно са генералним сервисом агенције уз сведочење РТБ сликом о ексклузиви догађаја у „револуционарној Румунији“ и заслуженој судбини „крвавог кондукатора“ да буде смакнут после фарсе преког суда.
Много касније, прво западни, доста касније и извори Путинове Русије, открили су да су под притиском и Јељцинове Москве и ЦИЕ Вашингтона војска и полиција током демонстрација напустили шефа државе. И да се не зна ни данас званично ко је наредио полицији да пуца у масу. Баш као и паравојска 10. диверзантског одреда у Сребреници...

извор:Србија данас видети више >>>>>>>

уторак, 14. јануар 2020.

Kad se jednog dana bude pisala istorija beščašća u Srbiji, kad se bude s distance analizirala duhovna i moralna propast ove zemlje – tabloidima neizbežno mora da pripadne titula jednog od ključnih faktora...







...Ti mediji već godinama besomučno lažu, spinuju, otvoreno i beskrupulozno podržavaju aktuelnu vlast, zastrašuju i uznemiravaju građane, sistematski krše ljudska prava ljudi o kojima izveštavaju. Tim medijima nikada nije bilo teško ili neprijatno da žrtve najtežih zločina dodatno razvlače, ponižavaju i uništavaju, ne mareći za osećanja ili privatnost porodice.
Nije im bilo teško da ljude koji prozbore išta protiv vlasti provuku kroz svoju propagandu mašineriju, da ih oblate, diskvalifikuju, ponize, delegitimizuju.
Podjednako surovi bili su prema političarima iz opozicije, novinarima ili aktivistima, umetnicima, estradnim zvezdama, biznismenima s kojima se nisu dogovorili o nekom zajedničkom poduhvatu, i običnim, „malim“ ljudima koje je zadesila neka nesreća.
Kad se jednog dana bude pisala istorija beščašća u Srbiji, kad se bude s distance analizirala duhovna i moralna propast ove zemlje – tabloidima neizbežno mora da pripadne titula jednog od ključnih faktora u tom procesu. Oni su i danas, kao što su to već godinama, najveća bruka ove države, najjače političko oružje (ne samo ove već i prethodne vlasti), sramota za profesiju, leglo nemorala...
извор:To što su Srpski telegraf i Informer uradili najstrašnije je što je ikada objavljeno u Srbiji |Tamara Skrozza

Izvor: Cenzolovka

 

недеља, 12. јануар 2020.

Политика и слободна мисао...







------

Подсећајући да политичари „који управљају народима” не познају ни поруке врхунског стваралаштва, Андрић, не без резигнације, примећује да то само „потврђује дубоку трагику која се често крије у основи људског делања.”
Андрић ће свету ауторитарне политике супротставити стваралаштво које настаје из сусрета са светом имагинације.
У стваралаштву ћемо наћи, пише Андрић, пуно драгоценог смисла који нам је потребан и тражимо га свуда. Стваралац открива видике „за које и не слутимо да постоје”. За разлику од политичара, „стваралац оперише стварностима истинског живота и он се не труди да људима засени очи, него да их отвори за оно што њему изгледа истинито, лепо и вредно пажње у том нашем животу.“
У слободном стваралаштву огледа се слободан људски дух. Стваралачка мисао руши догму која је душа сваког ауторитарног система. Та мисао је и путоказ у трагању за истином и у њој се она открива и препознаје.
Аутор је редовни професор Факултета политичких наука и Факултета драмских уметности у пензији
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

      извор: Политика  ,Андрић о политици и слободној мисли

Аутор: Др Бранко Прњат, четвртак, 09.01.2020. у 18:00


Миша Милас пре 2 дана

Хвала аутору за тему. Ми, тзв. обични људи смо револтирани језиком, стилом, а посебно примитивном терминологијом тзв. јавних личности, а посебно неких из политичке и "културне" "елите". Никада нисмо имали образованије људе, али, на жалост, ни више тривијалности у медијима. Велик део политичке "елите" се понаша острашћено као пубертетлије навијачи фудбалских клубова. "Интелектуалци" са речником "кочијаша". Свађалачки улични уместо, академског стила преовлађује у реторици неких јавних личности.

|

Драгољуб Збиљић пре 2 дана

Андрић је свакако књижевник и врхунски људски ум међу Србима. Али, није немогуће да и такав ум понекад не задрема. То сигурно ни Андрић не би оспорио као могућност. Тако је Андрић задремао када се питао "што бисмо рекли ми, данашњи људи, да међу нас искрсне неки нови Вук, онако млад, самоук, борбен и насртљив, да стане да руши и претреса наше основне појмове о „штилу и језику” и да нам отвара неке далеке и опасне видике. Шта бисмо рекли ми и шта бисмо учинили.” Џабе би било без кнеза Михаила.

петак, 10. јануар 2020.

Globalni sukob bi mogao da počne na Balkanu ! - Aleksandar Pavić Pavic T...

Davno je ta nagrada izgubila ugled i kredibilitet


КОМЕНТАРИ УЗ ЈЕДАН АГЕНЦИЈСКИ ЧЛАНАК,као и обично убедљивији од самог чланка



  1. Hoće li nekada neko objasniti ovom čitalačkom narodu kako ovi genijalni, brzočitajući članovi žirija (kao I prethodni) uspeju da “savladaju“ 200 naslova. Koliko stranica čitaju na dan? Ili samo slušaju preporuke. Dakle nikada ni jedan clan žirija nije pročitao sve knjige. Podele naslove I svako preporuči svog kandidata. A onda svi pročitaju one koji su ušli u uži izbor. Dakle sve one naslove koji su otpali pročitao je samo jedan ili dva člana žirija. Jeli tako? Ovo objašnjenje dao mi je jedan stari clan žirija.




    1. Tako je. Osveta losih pisaca. Jedan Velikic out? Sasa Đurovic nikad nije konkurisao upravo jer se zna kako se dobija ta devalvirana nagrada. „Šrederove stepenice“ sjajna knjiga. Bice opet problem setiti se dobitnika osim ako to bude Tisma.

      извор:Ime 66. laureata biće saopšteno 20. januara |U užem izboru za NIN-ovu nagradu 10 romana |U uži izbor za NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine ušlo je 10 dela, a ime 66. laureata biće saopšteno 20. januara, objavio je danas list NIN. |

четвртак, 09. јануар 2020.

Подсетник писца Михаиловића








.......

Које су заједничке одлике тоталитарних система?
Пре свега то је велики притисак на јавност, на новинарство. Новинари су били строго контролисани, тражени су они који ће нападати људе које режим није волео. Годинама моје име није смело да буде поменуто у јавности. Није било ни помена о Голом отоку све до 1969., када је, између осталог, Тито говорио и о мени, и о томе да сам био тамо.
Често сте истицали податак да је на Голом отоку било највише Срба. Због чега је било тако?
То је била државна политика против Срба. Треба да постанемо свесни тога да је Тито изабрао Србе као своје непријатеље. То је био један опасан режим, није било ништа лакше у њему него у другим социјалистичким земљама. Изгледао је само прихватљивије, али за оне који су у њему страдали, то није било оправдано. Јосип Броз био је вешт у томе да своје страшне потезе прикрива и оправдава. Историографија се није довољно бавила проблемима титоизма. На известан начин, тај режим је постојао и после Титове смрти. Био сам праћен све до 1990. године и мислим да су у то време престала таква поступања у тадашњој Југославији. Кад је та држава већ била на умору. Југославија се као једна заједничка земља обрукала у историјском смислу и током њеног трајања српски народ је све време био на удару. Док је Тито био жив и неколико година после његове смрти, као и док је Слободан  Милошевић био на челу Србије. Мислим да се савремена Хрватска храни лажима о Србији из тог југословенског периода, доста су лагали Европу и свет о томе шта су им Срби наводно учинили.
Како сте се осетили кад сте доживели рехабилитацију, када сте видели свој полицијски досије?
Био сам шест месеци болестан после тога. Тај досије имао је око триста страница, када сам га први пут видео, што ни изблиза није било све што су о мени имали. После, када је то прешло у Архив Србије, остало је око двеста страница. Непрекидно су читали и вадили странице и стављали их у нове досијее.
(.....)

Киш и Пекић

Како се сећате пријатељства са Данилом Кишом и Бориславом Пекићем?
Пекић је био мој венчани кум, Киш ми је био близак пријатељ. Чули смо се и док је био у болници у Паризу, тешко болестан. Предлагао је Галимару да штампа „Петријин венац”, али то се није остварило.

О српском књижевном језику

Говорите о изменама у српском књижевном језику. Имате ли подршку за то у САНУ?
Немам нарочиту подршку јер већина академика је мишљења да су српски и хрватски један те исти језик. Сматрао сам да Српска академија треба да престане да ради на великом српско-хрватском речнику, који се и сада тако зове. То је велико оптерећење за САНУ. Одељење језика и књижевности, којем припадам, то није прихватило. Један академик, не одобравајући ситуацију у којој се налазимо, рекао је да ћемо се још један читав век бавити тим речником. (....)
извор: Аутор: Марина Вулићевић четвртак, 09.01.2020. у 10:57, Политика 
ИНТЕРВЈУ: ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ, писац

из коментара на овај чланак: nas gradjaninпре 7 сати

Mnogi i danas brkaju pojmove. U staroj jugoslaviji drustveno uredjenje je bilo socijalisticko, i ono je donelo puno dobrih stvari. A oblik vladavine je bio titoizam koji je nas Srbe mnogo kostao, jer su hrvati i slovenci uz par prodanih srpskih dusa svima krojili kapu. A komunizma nikada nije bilo, to je bio samo pojam, virtualna platforma za politicku manipulaciju.
 

НИЈЕ ЛАКО БИТИ СРБИН

МЕША је једном рекао да је "Србин славно бити, али и скупо". Да ли је био у праву?

Гавранови изнад једног шведског језера, узнемирени, у предвечерје (Јуче,8. јануара 2020.) 
 


* Како тумачите чињеницу да се писци читаоцима обраћају као блогери, колумнисти, а о књижевности се говори инцидентно?

- Књижевност престаје да буде ствар јавности: и када је - као у овом разговору - у јавности. Лишена посредничких обавеза, масовности која ју је пратила протеклих векова, она остаје сама страст. Ко је осећа, мора патити, јер то је њено друго име. Потрага за јавношћу, у облицима казивања које помињете, није потрага за књижевношћу, него бег од самоће. Све самљи, човек неуморно говори и пише.

* Да ли је биће уметничког нападнуто онда када се порив за аутентичношћу суспендује политичком коректношћу?

- Човек се препознаје у наизменичној игри страности и аутентичности: биће уметничког се открива у могућим односима између њих. Политичка коректност спутава уметничку аутентичност, јер је циљ да се не побуди аутентичност читаоца. Аутентичан читалац, ношен страшћу, може постати аутентичан у побуни: како то дозволити кад је оглашен крај историје, јер живимо у најсавршенијем од свих светова?

НИЈЕ ЛАКО БИТИ СРБИН

МЕША је једном рекао да је "Србин славно бити, али и скупо". Да ли је био у праву?

- То је написао у писму Миодрагу Максимовићу од 14. марта 1964. године. Објаснивши зашто је одбио понуду да постане хрватски писац и опазивши како је Београд селективно (идеолошки) отворен за писце свих тадашњих југословенских република, Меша Селимовић је писао: "Сва боранија нашла је место у београдским библиотекама... Ми? Боже сачувај, земља би се преврнула кад би се и то чудо десило." Зашто? "Да смо Шиптари, да смо Мађари, да смо Турци, били бисмо по неком кључу узети у обзир. Али - ми смо Срби из Босне." Ипак је потом дошао да у том граду живи.

 извор:ИНТЕРВЈУ Мило Ломпар: Само усамљен човек неуморно говори и пише|Драгана Матовић | 24. фебруар 2019. 10:30 | Коментара: 5
Престижну награду "Меша Селимовић" за књигу године, у организацији "Вечерњих новости", поделили су професор др Мило Ломпар и песник Алек Вукадиновић

среда, 08. јануар 2020.

Мртва трка за тзв. ТРОСТРУКОГ ДОБИТНИКА.ФУЈ!



Ништа ново. Све већ виђено, иконографија углавном позната (нема Ћосића и Давича, чувених агитпроповских писаца, дошло време да им се нађу некакве "замене"?Ха!)

_________

....I prošle godine za NIN-ovu nagradu bilo je prijavljen 201 roman, a dobio ju je Vladimir Tabašević za roman „Zabluda Svetog Sebastijana“, u izdanju Lagune.

NIN-ova nagrada prvi put je dodeljena 1954. godine, a do raspada Jugoslavije dodeljivana je piscima sa celog prostora bivše države. Prvi dobitnik bio je Dobrica Ćosić za „Korene“, a nagrađen je i 1961. godine za „Deobe“. Dvostruki dobitnici su i Dragan Velikić („Ruski prozor“, 2007; „Islednik“, 2015) i Živojin Pavlović („Zid smrti“, 1985; „Lapot“, 1992), a jedini trostruki dobitnik je Oskar Davičo („Beton i svici“, 1956; „Gladi“, 1963. i „Tajne“, 1964).

Dragan Velikić bi sada mogao da postane trostruki dobitnik, a dvostruki laureati – Zoran Ćirić, nagrađen ranije već za roman „Hobo“ (2001), i Slobodan Tišma, dobitnik NIN-ove nagrade za „Bernardijevu sobu“ (2011).....
извор:Dvesta naslova u konkurenciji, 32 u širem izboru za NIN-ovu nagradu. -Žiri za dodelu NIN-ove nagrade za najbolji roman 2019. godine i ovoga puta suočio se sa hiperprodukcijom na književnoj sceni u Srbiji dobivši na čitanje čak 201 naslov od kojih je u širi izbor uvrstio 32.*


U konkurenciji su romani: „Nema oaze“ Bojana Savića Ostojića (Besna kobila), „Adresa“ Dragana Velikića (Laguna), „Ništa lakše od umiranja“ Elvedina Nezirovića (Laguna), „Persson“ Nikole Lazića (Laguna), „Sin bludnog sina“ Uroša Lazića (autorsko izdanje), „Mulat albino komarac“ Steva Grabovca (Imprimatur), „Jegermajster“ Darka Tuševljakovića (Arhipelag), „Vlasnik svega našeg“ Nine Savčić (Arhipelag), „Paučina“ Vidosava Stevanovića (Službeni glasnik), „Stanica za lov na kitove“ Mikija Šeparda (Službeni glasnik), „Lanac slobode“ Zorana Ćirića (Dereta), „Loš pisac“ Božidara Mandića (Tiski cvet), „Grozota ili…“ Slobodana Tišme (Čarobna knjiga), „Čvor na omči“ Draška Sikimića (Lom), „Nemoj me buditi“ Marka Tomaša (Lom), „Yugoslav“ Ane Vučković (Partizanska knjiga), „Biblija“ Nenada Rackovića (Laguna), „Pilot tramvaja“ Jovice Aćina (Laguna), „Otkako sam kupila labuda“ Tanje Stupar Trifunović (Arhipelag), „Roman o pijanstvima“ Igora Marojevića (Laguna), „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića (Akademska knjiga), „Nešto što strašno podseća na život“ Nebojše Milenkovića (Akademska knjiga), „Soba 427“ Jadranke Milenković (Arete), „Po šumama i gorama“ Milenka Bodirogića (Orfelin), „Pas i kontrabas“ Saše Ilića (Orfelin), „Suva igla“ Radivoja Šajtinca (Geopoetika), „Istanbulski mozaik“ Andrije Matića (Partizanska knjiga), „Poslednji muškarac“ Muharema Bazdulja (Vulkan), „Crna knjiga“ Luke Tripkovića (Booka), „Pioniri maleni, mi smo morska trava“ Andree Popov Miletić (Treći trg, Srebrno drvo) i „Rudi“ Nemanje Jovanovića (Partizanska knjiga), objavljeno je u prazničnom broju NIN-a.
Žiri NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman 2019. godine čine: Branko Kukić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević, Marija Nenezić i Teofil Pančić (predsednik). U sledećem broju NIN-a biće objavljen uži krug, a potom i najuži, dok će ime laureata biti poznato 20. januara.

Волео бих да више сарађујемо на културном пољу јер смо ми заиста блиски народи/ Владимир Валентинович Мењшов

(...)

* Већина Руса зна за Емира Кустурицу и Горана Бреговића. Колико ви познајете српске савремене редитеље и продукцију?
- Без обзира на моје велике симпатије према Србији, не познајем ваше новије редитеље. Волео бих да више сарађујемо на културном пољу јер смо ми заиста блиски народи, па се морамо и боље познавати.
Редитељ са ћерком и супругом

ПОРОДИЦА ГЛУМАЦА

* Ваша породица је везана за филм и позориште. Хоће ли вас наследити унуци?
- Супруга Вера и ја и даље смо активни и наступамо са представама широм Русије тако да знамо како се тешко живи у провинцији. Наша ћерка Јулија је глумица и ТВ водитељка, а зет Игор Гордин је глумац. Старији унук Андреј је већ почео да глуми, а надам се да ће и унука Таисија кренути нашим путем.



ФАСЦИНИРАН ХРАБРОШЋУ СРБА
Познати редитељ више пута је долазио у Србију и никада није скривао симпатије према нашој земљи. Београд је својевремено посетио само неколико дана пре НАТО бомбардовања.Био сам фасциниран храброшћу грађана Србије који су били спремни да бране земљу иако је однос снага био неравноправан. Истовремено ме је шокирао један број прозападне интелигенције са којом смо ми из московске делегације режисера и глумаца у то време разговарали. Они су поверовали америчкој пропаганди да ће у Србији бити све добро само да се свргне Слободан Милошевић. Време је показало да се радило о прљавој игри - каже Мењшов.

       извор:

Руски редитељ и глумац: Волео бих да више сарађујемо на културном пољу јер смо блиски народи. Америчка пропаганда је ширила лажи о нама. Комунисти су много направили за 70 година

ЛЕКСИКОН ЕЗ

ЛЕКСИКОН ЕЗ
Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА