МЕША је једном рекао да је "Србин славно бити, али и скупо". Да ли је био у праву?
|
Гавранови изнад једног шведског језера, узнемирени, у предвечерје (Јуче,8. јануара 2020.) |
* Како тумачите чињеницу да се писци читаоцима обраћају као блогери, колумнисти, а о књижевности се говори инцидентно?
-
Књижевност престаје да буде ствар јавности: и када је - као у овом
разговору - у јавности. Лишена посредничких обавеза, масовности која ју
је пратила протеклих векова, она остаје сама страст. Ко је осећа, мора
патити, јер то је њено друго име. Потрага за јавношћу, у облицима
казивања које помињете, није потрага за књижевношћу, него бег од самоће.
Све самљи, човек неуморно говори и пише.
* Да ли је биће уметничког нападнуто онда када се порив за аутентичношћу суспендује политичком коректношћу?
-
Човек се препознаје у наизменичној игри страности и аутентичности: биће
уметничког се открива у могућим односима између њих. Политичка
коректност спутава уметничку аутентичност, јер је циљ да се не побуди
аутентичност читаоца. Аутентичан читалац, ношен страшћу, може постати
аутентичан у побуни: како то дозволити кад је оглашен крај историје, јер
живимо у најсавршенијем од свих светова?
НИЈЕ ЛАКО БИТИ СРБИН
МЕША је једном рекао да је "Србин славно бити, али и скупо". Да ли је био у праву?
-
То је написао у писму Миодрагу Максимовићу од 14. марта 1964. године.
Објаснивши зашто је одбио понуду да постане хрватски писац и опазивши
како је Београд селективно (идеолошки) отворен за писце свих тадашњих
југословенских република, Меша Селимовић је писао: "Сва боранија нашла
је место у београдским библиотекама... Ми? Боже сачувај, земља би се
преврнула кад би се и то чудо десило." Зашто? "Да смо Шиптари, да смо
Мађари, да смо Турци, били бисмо по неком кључу узети у обзир. Али - ми
смо Срби из Босне." Ипак је потом дошао да у том граду живи.
извор:ИНТЕРВЈУ Мило Ломпар: Само усамљен човек неуморно говори и пише|Драгана Матовић |
24. фебруар 2019. 10:30 |
Престижну награду "Меша Селимовић" за књигу године, у
организацији "Вечерњих новости", поделили су професор др Мило Ломпар и
песник Алек Вукадиновић
Нема коментара:
Постави коментар