 |
| Александар Лукић (Шпанија, 2010) Фотографије песника се могу користити уз изричиту дозволу Веб издавача, тј. Заветина |
После свега, смем ли рећи тако нешто,
а да не урушим представу о свету,
и не олабавим спојнице које га држе
на окупу. Хоће ли ико веровати у такву причу?
Безнадежних случаја је одвећ доста.
Моја исповест не мења на ствари. А, већ се зна
да у исповестима појединаца највише смрди.
Како ми је? Је ли иког брига за то?
После свега почињеног у наше име.
Осећам се попут ледене јесење капи кише
што пада са цветова на земљу. Док капљем
непрестано у једну тачку. Погађам исту мету.
Немам одважности да се окренем за собом.
Ипак старење ме приморава да то учиним,
све чешће силазим у пакао зидан по мери
мојих година, да намирујем давнашње дугове –
увиђам, опалог лишћа има у сметовима около, чак.
Светли у светом распадању.
На селу сам трпео болове
добијене од бездушних маса
а у градовима враг је однео шалу,
прекомерно. Полудећу од кикотања
савременог доба. Од суве сламе разјарених
песника, робијаша неутажених амбиција,
наслаганих у антологијама по закону
абецеде. Њима је довољан пакао
таквих књига. Јер у књига је лице вечито
отворено, пиши па бриши, како се ко снађе,
на таквој ватри пече муке. Спасени од прашине,
од самоће празних година.
Дочекали су ме градови, оковани сандуци
разбацани по обалама река и пустиња,
закључани и навикнути да требују,
а да заузврат не дају ништа.
Искочио сам из круга
одбивши да будем црни коловођа
у незаситом колу. Ето некаквог доприноса
за опште добро.
Хигијена је и у паклу неопходна.
Нема ничег одређеног чиме бих се похвалио,
осим жена које су ме напустиле,
да би добиле на времену,
оне се уздају у месечницу,
у цвет што код жена цвета до педесете,
а после тога им је свеједно,
или живот срозају на напојнице.
О шта бих подупро снагу, колена
што одбијају послушност, помирена са смрћу.
Досад сам подсећао на котрљање камења
низ стрмину. Видао сам ране и заустављао крв
из посекотина на телу. Моју крв која је бризгала
у водоскоцима и остављала траг за собом
као каква куса чапља у житком речном блату.
Крв моја у топлим млазевима у налетима
цвета – пламињање шебоја пред вече.
Дубок је бунар из кога сам побегао.
Са гозбе на којој послужују свете књиге.
Остављајући у мраку имање
потрошених година, бројаницу
ушећерених перли нанизану на концу
некаквом људском веку у славу.
Непрестана борба чувања голе коже,
претворена на одржавање ватре са колена
на колено. На одбацивање угарака по
страни. У нашој природи земља гори.
Отуда бљује ватру.
У моме срцу пакао је најизвеснији.
Поготову кад се осамим а из њега
покуља као из стомака распорених риба
икра. Икра нечег што сам одбио да будем
и икра оног што сам био сједињено наступају
у лонцу времена, негодују.
Поглед у мој приватан пакао
показује само трагично осећање
живота. То је свакако утешно
за будућег читаоца ових редова.
Такав човек има право да се нада нечем другом.
У противном живот не би имао смисла.
У том случају, аох њему, аох многима
припитомљеним да верују у бајке.
Нема коментара:
Постави коментар