 |
| Александар Лукић, Шпанија, 2010. |
Цртати у ваздуху, виолину, полумесец,
непостојеће мливо знамења – трагова. Точак.
Птице док насрћу на прозоре економија.
Пепео предела у налету присутности,
поменути, мене кроз које пролази време,
густ сируп будућег календара.
То је улога гледања.
Мађарски цигани, сетни долазе из ноћи
најежени од зиме. Са крилима иња на шеширима.
и пеном леда на брковима, клапа музичара
неког забитог села, божићног жуманца за брегом,
на таљигама вуче обнажену девојку равницом,
циганчицу збркану у строфама,
мртву и спокојну,
блажени пев девице тегље за собом, долазећи са весеља,
мађарски цигани склони кавгама, и потезању ножева.
Враћају се кућама, заточени у лудилу
не претварају се како већ умеју.
Шећерна репа згомилана по камарама уз пут,
смрзнута у пустом крају, кристалисана слика
природе, огледала одсутности времена, израња
из магле. Пена леда у телу девојке на таљигама,
жиличаста пена ноћних сонета, првог гласа клапе,
путује да развеје тугу. Тугу усељену у срце и речи.
Тек уздрхти далеки пусти дом, као контрабас
привучен к нози чекајући на њих. Из пене леда
израста свеприсутна вечност. Циганчица о чијој цени
ће се тек причати у селу. Цртати смрт затечену на путу
у равници, метлице трске на ветру – знакове жалости,
цигане у затеченом приказању, нарогушеније од медведа
са алкама у носевима, са иструментима на леђима,
пену леда цртати њихову у коју су сабили љубав.
То је задатак уметности.
Нема коментара:
Постави коментар