ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ / ЧЕСЛАВ МИЛОШ

ЧЕСЛАВ МИЛОШ

ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ

Последње песме (Czesław Miłosz, Wiersze ostatnie, Wydawnictwo Znak, Kraków 2006), објављене су две године после смрти Чеслава Милоша и садрже песничка дела написана у последњем периоду његовог живота, после објављивања збирке Други простор.

У многим књигама, објављиваним крајем дугог и необично стваралачког песниковог живота појављивале су се песме које су имале карактер опраштања. Тако је било у збирци Други простор

(2002) и То (2000), али и многим другим. Читалац песама таквих, као Смисао, Тако би требало да буде на небу, После осамдесете,Молитва, Па да, треба умирати могао је да стекне утисак да му

се Аутор обраћа некако с другог света, да повремено разговара са онима који се налазе на другој страни, али и све чешће – са самим

Богом.

Песме које представљамо су заиста последње песме Чеслава Милоша. Настале су током последње две године песниковог живота, неке од њих, дословно послењих месеци и недеља. Последња од свих је песма Доброта

На неки начин она сугерише да је у људском животу од свега ипак важнија од славе, богатства, знања... – доброта.

И мада – како каже приређивач ове књиге – Аутор није сâм компоновао књигу, сам је направио избор песама и одлучио да збирка не буде објављена за његова живота, а чак ни одмах после његове смрти, како догађај не би одвлачио пажњу од онога што је заиста желео да каже.

Милош није дао наслов књизи, нити утврдио редослед песама. Препустио је то Редакцијском комитету издавачке куће „Знак”,која објављује целокупна Милошева дела.

Посебно значајну улогу у томе имала је Милошева секретарица, садашња директорка Института Милош, Агњешка Косињска,без које књига не би ни настала. Она је последњих година помагала

песнику у раду на новим делима, записивала их и водила рачуна о томе да буду завршена.

„Ова књига је изузетно дело – каже главни уредник Јежи Илг – и зато што представља запис ума, неуморног у трагањима

и храброг духа у драматичној борби са слабошћу тела, губљењем вида, притисцима депресије, личним трагедијама, све ближим мраком, коначном тишином и усамљеношћу. Она потврђује – како је признавао у Орфеју и Еуридики – да је ’своје речи писао против смрти / И ни једном својом римом није славио ништавило’ ”. Љ Росић

***

Долазим из другог раздобља тог у коме сам живео

На почетку протеклог столећа далеко од градова

Кућа се налазила у равници звала се

Поткоможинек или кратко мајур

Дрвена двоспратна

Ми смо становали горе они доле

По једна соба за сваку од четири породице

Изговарам та презимена с чуђењем:

Томашунас, Сагатис, Осипович, и економ Вацконис,

Мада мали, осећао сам ипак стид

што сам господичић

25. септемба 2003

= извор ЛЕТОПИС МС, Новембар 2011 Књ. 488, св. 5 , стр. 764,