Изложба "То су били сватови"

ВИШЕ од 2.000 посетилаца видело је за мање од два месеца резултате оригиналног истраживања о старим крушевачким сватовима. Како су су судбоносно "да" изговарали Чарапани у 19. и до седамдесетих прошлог века заинтригирао је стручњаке Народног музеја, Историјског архива и портала "У времену старог Крушевца". Показало се да око 200 фотографија свадби, веридби, црквених венчања, али и свечаних ручкова и поворки у кочијама једнако привлачи и староседеоце и туристе, а странце нарочито интересују заборављени обичаји.

Сватови у тадашњој улици краља Милана 30-их година 20. века

Бројни Крушевљани уступили су породична сведочанства из албума, а кустоси су "прочешљали" и депое, где су откривени драгоцени, пре свега младини "реквизити" (токице, бидермајери, венчанице, велови, позивнице). Овај научни пројекат укључио је и истраживање великих светских венчања и симболику беле боје.

- Тако је настала изложба "То су били сватови" у Кући Симића, коју смо отворили 18. маја - напомиње кустос Зорана Драшковић Ковачевић. - Осим многих сазнања о ритуалима, добили смо и вредне информације о изгледу младе и младожење у различитим периодима и промене кроз време.

Тако у тридесетим годинама 20. века о елегантним венчаницама и тананим веловима брину крушевачке шнајдерке, београдске модисткиње, али и познати салони у иностранству, док је брига о фризурама препуштена чувеном салону "Шарбановски". Временом је ритуал редукован, задржана је улога девера, испијање вина...

- У прошлом веку свака је свадба имала посебне елементе: упознавање будућих супружника, уговарање брака, организовање веридби и венчања - износи Зорица Симић, коауторка изложбе. - У првим деценијама 20. века био је изражен патријархалан начин живота. Родитељи су водили главну реч у избору брачних партнера за децу и још од њиховог детињства размишљали о "прилици".

Мираз је био обавезан, а посебна пажња придавала се рукораду.

* Венчање Радмиле и Милутина Михајловића код цркве Лазарице

- Вероватно најпознатија свадба у крушевачком крају је уприличена у кући Минића у селу Мајдево 1911, уснимљена камером Луја Питролф де Берија, мађарског фотографа и синеасте, и пионирски је пројекат своје врсте и драгоцено сведочанство о животу у Србији - каже Александар Милетић, коаутор пројекта. - Филмски запис о венчању Браниславе Минић, братанице чувеног свештеника Михајла Минића, и инжењера Димитрија Тодорића сачуван је у аустријском филмском архиву под именом "Једна сеоска српска свадба".

ПОЗИВ УЗ "БУКЛИЈУ"

СВАТОВИ су се некада позивали уз обавезну "буклију", окићену венчићем од природног цвећа и црвеног конца, на њој се налазио и пешкир, младин ручни рад и велика црвена јабука... Кићени су и фијакер, чезе и бицикле, као и ревери са препознатљивим рузмарином. У 20. веку младенци "улазе" у аутомобил.

МЛАДА НИЈЕ НА ПРОДАЈУ

ДА је Србија својевремено "диктирала" демократију и кроз свадбену праксу, доказ је наредба кнеза Александра Карађорђевића из 1846. године.

- У првој половини 19. века био је заступљен обичај да младожења откупљује младу новцем и дукатима када по њу дође - износи Зорица Симић. - Обичај се задржао све док кнез није наредио његово укидање сматрајући да вређа људско достојанство.

Нема свадбе без мираза | Србија | Novosti.rs