СРОДНЕ ВЕСТИ

          У ДРУГОЈ половини тридесетих година прошлог века кнез Павле је био дубоко свестан европске реалности - да се версајски систем распада и да је Немачка постала полуга која ствара нови поредак. То је значило да у таквој констелацији односа Југославија мора да пронађе своје место.
          Увиђајући опасност по земљу и пре почетка Другог светског рата, Савет земаљске одбране Југославије доноси одлуку да се златне резерве полако склањају из Београда. Први део златних резерви пребачен је у Енглеску, у мају 1939. године. Транспорт је извршен разарачем "Београд".
          У Енглеску је стигло 980 сандука у којима се налазило 3.379 златних полуга. Народна банка Краљевине Југославије у Лондону је већ имала 225 златних полуга, па је та резерва увећана на 44.886,61 килограм. Према свим расположивим подацима до којих је дошао историчар Миодраг Јанковић, уочи пуча 27. марта 1941. године Краљевина Југославија је поседовала 84.574 килограма чистог злата.
          ПОСЛЕ почетка Другог светског рата, када се очекивао напад на Енглеску, одлучено је да се злато хитно пребаци у САД. У Њујорк је из Енглеске транспортован 33.683,51 килограм злата. У енглеском трезору до краја рата је остало 11.203,10 килограма.
          Средином 1940. године организована су још два транспорта: злато је повучено из Швајцарске и преко Атине упућено у Њујорк (344 сандука, односно 14.168,16 килограма чистог злата).
          Непосредно пред бомбардовање Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 41.666 килограма злата.
          Тих дана, тачније 18. марта 1941. године,
          Народна банка продала је 20.002 килограма злата за 11.225.000 долара, а новац је депонован код Бразилске банке.
          У ТРЕЗОРИМА у земљи остао је 10.703,41 килограм: у ужичком подземном трезору 9.611,30 и у Сарајеву 1.089,80 килограма. Министар финансија у Симовићевој пучистичкој влади, Хрват др Јурај Шутеј, наредио је 7. априла 1941. да се злато из ужичког трезора (204 сандука) премести у Мостар. Кад је 10. априла у Загребу проглашена НДХ, ово злато је 14. априла хитно пребачено у Никшић и склоњено у пећини Требјеса. Ни ту није остало, већ је 15. априла склоњено на аеродром Крапино поље, ради пребацивања у иностранство. Злато које је остало у Сарајеву заплениле су усташе. На никшићком аеродрому остало је 190 сандука државног злата.
          У авионе је, због мале носивости и превеликог броја "побегуља", укрцано свега 14 сандука, са 674 килограма злата. Пучистичка влада понела је осам сандука (385 кг), а генералитет шест (289 кг). У авиону генерала Боре Мирковића било је највише - три сандука са златом.
          ЗЛАТО које су донели у Енглеску, пучисти су морали да депонују у Енглеској банци. Од тога су исплаћиване плате министрима и службеницима у њиховим владама у Лондону, као и месечне принадлежности краљици Марији, краљу Петру Другом и његовој браћи краљевићима Томиславу и Андреју до 1952. године.
          То није било све. Пучистичке владе - генерала Симовића, Слободана Јовановића (две), Милоша Трифуновића, Божидара Пурића и Ивана Шубашића - имале су на располагању депозит Народне банке Краљевине Југославије у банци Федералних резерви у Њујорку у износу од 24.587.814,08 долара. На том рачуну после рата је остало неутрошено свега 662.757,13 долара. Они су, у емиграцији, потрошили близу 20 милиона долара.
          Од злата које је остало у Никшићу, 100 килограма је украдено у хаосу током бекства владе. Италијани су отели 176 сандука, или 8.393,22 килограма. Немци су у манастиру Острог запленили четири сандука са 188,45 килограма. Четници су пронашли и узели један, а Озна је узела пет сандука и пренела их у Београд. Усташе су, видели смо, украле 1.089,80 килограма.
          ПОСЛЕ дугогодишњих истраживања Репарационе комисије после Другог светског рата, утврђено је да су у власништву ФНРЈ остала 49.033 од предратна 84.574 килограма монетарног злата.
          Власт у Вашингтону је проценила да је конфискована имовина њихових грађана у Југославији вредна 17.000.000 долара. Иначе, стварна вредност конфисковане имовине америчких грађана износила је између три милиона и пет милиона долара. Американци су захтевали да Југославија то исплати од злата које је било чувано у њиховим Федералним резервама. После ове одлуке Вашингтона, југословенска страна је сачинила приговор који је написао професор др Милан Бартош. У том поднеску професор Бартош је тврдио да је реч о депозиту у нужди и да он не сме да се дира. Међутим, овај приговор је одбијен. И тако су наши "савезници" Американци из југословенског депозита од 41.666 килограма монетарног злата узели себи 15.649,22 килограма.
          ВРЕМЕ ће показати да Американци нису наплатили само имовину коју су комунистичке власти конфисковале америчким грађанима 1948. године. Прагматичари какви јесу, као правa трговачка нација, они су наплатили све оно што су током рата, нарочито последњих годину-
          -две, слали као помоћ. Све оружје, униформе, храну, возила, авионе... које су за време рата испоручили било Брозовим партизанима или Михаиловићевим четницима.
          Њихов цинизам се овде не завршава. По свему судећи, наплатиће и сваку бомбу коју су крајем 1943. и 1944. године бацили на српске и црногорске градове. Американцима је успело да наплате и сваки литар горива за своје летеће тврђаве које су дуже од годину дане сејале смрт и разарале оно што је стотинама година грађено по Београду, Нишу, Никшићу, Подгорици, Лесковцу... Имали су за то и велико покриће. Бомбардовање Србије и Црне Горе тражио је Јосип Броз, преко својих генерала.
          Али то за нас Србе није било ништо ново. После Првог светског рата, такође наши савезници Французи и Енглези захтевали су да им се сва помоћ плати. Чак и пертле за цокуле које су биле испоручене српској војсци пред пробој Солунског фронта, а да не говоримо о топовској муницији. И плаћене су тим нашим савезницима њихове пертле!
          Остаје чињеница да Карађорђевићи нису "побегли с народним парама". Краљ Петар Други је из Никшића одлетео само са личним пртљагом. Кнез Павле је, с породицом, 27. марта 1941. године у поноћ, такође само с личним пртљагом, укрцан у воз који га је одвезао у Грчку, где је предат Енглезима, који су га интернирали у Кенију.