ПРЕТПЛАТА.ОБАВЕШТЕЊЕ

ПРЕТПЛАТА.ОБАВЕШТЕЊЕ
Што се тиче локација Сазвежђа З које више нису јавне, него приватне – ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ, СПЕКТАР, ТАЈНОВОДСТВО и УЖАС – и друге, понудили смо могућност претплате, наравно, онима које то занима: ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ - Сабрани радови Белатукадруза. - Приватно – најужи круг читаоца може (кад прихвати позивницу администратора) –прегледати, читати, Сабрана дела у целини. Сви други, могу, читати приватне блогове (до десет) кад уплате новчану потпору ( – 2000,00 дин) - уместо чланарине... Па ко може, нека изволи…. На слици: (Фамилија Лукић, крајем лета 2017). - Видети више: Дибидус

субота, 11. фебруар 2017.

Отаџбина будућности / Владимир Јагличић


Отаџбина 
будућности  

(Беседа на отварању Дана књиге шумадијских издавача, 7. фебруар 2017. године, Крагујевац)



Наши окупи, па и овај, део су једне традиције, у нашем народу присутне вероватно од његовог постања, само што је он онда, како је рекао један наш песник, „читао ушима“. Кад је тешко, или кад је берићетно, о срећним или тужним приликама, ми се сакупимо око нечега што сматрамо важним. Ја таквим видим и ову окупницу, која је прилика да се зберемо око нечега што није тривијално, пролазно, срамотно и предодређено за пораз, већ нешто што може да нас, за тренутак бар, окрилати, и посвети ономе што је изнад просте биологије, иако је на њу наслоњено, и њој упућено.


Пристао сам на научно објашњење да сам био само најбржи сперматозоид, али не пристајем да ме сведу на њега. Ја сам и нешто друго, у шта треба да се преобразим, као што се преобразио и тај најбржи несрећко који је избегао општи сливник. Тај мој преображај мора да буде и физички и метафизички

. И материјални и духовни. Јер сам свејединство свих ових тежњи, можда чак и вишак непознате љубави према којој сам обавезан. Не само зато што волим себе, зато можда и понајмање, већ зато што сам пристао да на овом свету друге, често и оне који ми вампирски пију крв, волим и више него себе, и дајем им све што имам. И само то што сам дао другима постаје истински моје. Ево где почињу наше муке на путу самоостварености, у свету на који смо осуђени, који је апсолутно тајанствен, мистичан и, како сад стоје ствари, научно необјашњив. Ни сам поуздано не знам ко сам, чак ни шта сам, а зван сам да објашњавам свемир, у себи и око себе. Јер је несумњиво да нас живот позива на нешто. Од нас се нешто очекује. Чак и случајни поглед пролазника крај којих свакодневно проходимо, понекад вапи да им се помогне, и та помоћ не мора да буде материјална. Постоји нешто дубље, у нама, и кошуљица око нас, у којој смо заробљени и које немамо храбрости да се ослободимо. Постоји љуска јајета коју не прокљувљујемо, осим кроз смрт и бол које бисмо природно желели да избегнемо. Где су неопходна истина и жуђена лепота? Да ли су то лица која нам се смеше са екрана, од спортских или естрадних звезда, до политичара који нас уверавају да су пронашли смисао, и да ће га пронаћи и за нас, остале невољнике? Не почиње ли одмах ту и да нас разара сумња, да ствари нису онакве какве привидно изгледају и да је истина скривена попут закопаног блага - увек је надомак, али никако да га откопамо. А шта ако лепота није бљештави суд, него ватра која гори у том суду, и до које не умемо да допремо, којег најчешће нисмо ни достојни? Ко је од нас успео да се ослободи те ватрене опне страсти која никако да изгори и која нас нештедице сагорева, иако нам не уме донети ништа друго осим пропасти? Где је онај угаони камен на којем је настао сав овај простор по којем, вековима већ, лутамо, не знајући одакле смо пошли, ни докле нам је стићи? На том безизгледном странпуту једне слепе расе ми смо одређени да нађемо свој пут. И није реч само о уметности, већ о самоостварењу, боље рећи о жртвовању вишег реда за које су способни само ретки међу нама, и то најчешће они који су одбачени, презрени и усамљени. Повлачећи се из средине која их не прихвата, или их сматра ћакнутима, они, заправо, држе на себи овај несрећни свет у којем једино религија има све одговоре, уз услов да поштујемо њена беспоговорна правила. Зато је уметност блиска религији, и без ње, како је говорио Андреј Бели, немогућа. "Искључиви смисао уметности је религиозан", писао је он, и теоријски образлагао ту своју тезу. „Потоњи циљ културе је - преобликовање човечанства; у том последњем циљу се сусреће култура с потоњим циљевима уметности и морала; култура претвара теоријске проблеме у практичне проблеме; она приморава да се размотре производи људског прогреса као вредности; сам живот претвара она у материјал из којег стваралаштво `кује вредност`“. Је ли могуће да је читав наш живот само материјал за нешто друго, па била то и вредност по себи? Ако се боље загледамо у нашу физичку пролазност, одговор је прост и неминован. Али, ко има снаге за такво преобликовање? Није ли тај задатак изнад нашег људског потенцијала? Није ли, заправо, не само нељудски, већ и противљудски? У свему томе има понешто тачно, али, на крају крајева, такав један напор опет је посвећен самом човеку, заправо сваком човеку на свету. То људима неко нешто покушава да подари, ван досуђеног им простора и додељеног времена, иако апсолутно уроњен у њих. Јер је свака уметност, па и књижевна - обраћање и преобраћање. Јер је свака књига, иако свет за себе, бесмислена ако је се не маши човекова рука. Наша је отаџбина будућност, како је говорио Хлебњиков, кад су га питали за футуристичку поетику. Та рука мора нам се пружити из нама недохватне будућности.


Сви ови високи циљеви, пренети на наше поднебље често добијају гротескни карактер. Код нас, на жалост, не постоји културолошка потреба, а из те чињенице проистичу и све остале, све до утиска о апсолутној излишности сваког уметничког напора. Постоје једино, махом краткорочни, интереси који се преламају у културолошкој сфери, а који нису, уско гледано, ни уметнички, ни књижевни, чак ни философски или религиозни, који су понајпре публицистички и краткорочно, на прву лопту, конјуктурни. Рећи да су само политички било би недовољно, али је несумњиво да су и политичког карактера, чак и онда када неког писца уврсте у лектиру. Лектира је наша најконстантнија културолошка потреба. А шта је друго лектира, него силовање будућих нараштаја? Да не морају, за оцену, већина никад не би ни читала, и питање је да ли би икада и чула за "Проклету авлију". А то што читају, често је пробрано по политичком, или каквом другом, неуметничком, кључу. Свој обол политичким тамницама или пробитачностима, у нас су дали и историја, просторна скученост и биолошка малобројност, као и наше пословично физичко и духовно сиротињство које их вековима прате.


У нашим кућама све до пред крај дeветнаестог века нису постојали кревети и спавало се на поду, у нашим селима све до половине двадесетог века људи нису дословце носили доњи веш, који је сматран господским луксузом. Постојале су наше старе црквене књиге с бајковитом причом о изгубљеном српском царству, међу њима и житија - авај, пуна, у књижевном смислу, празнословља и без оне сурове истине која се осваја истиноносним приповедањем, у догађајима које описују. Ако је о историјским увидима реч, ми нисмо имали свог Херодота, Плутарха, ни Тацита, имали смо покорицу шарене лаже, с једне, и слатку недохватност мита с друге стране. Поредбено бачен поглед на Летопис попа Дукљанина може само додатно да нас сневесели. Наслеђе наше културе је, умногоме, благоглагољање, или како је то уочио један од наших најбољих прозаиста, народна позлата ("све ће то народ позлатити").


Немајући велику читатељску публику, тираже, хонораре, тачније немајући никакве користи од овог посла, ми смо се, као социјална средина, да не кажем као народ, усредсредили на рађање великих личности које су стварале нашу културу, саможртвено у њу уграђујући себе, или се продајући, колико је ко и где могао, голога одржања ради, за државну службу или барем академску апанажу. У Београду то значи - дипломатија, а у провинцији - судбина провинцијског директора. Али, ни једно ни друго не спасава, далеко од тога. Да би овде човек постао уметник, треба му три бесмртна живота, а не један смртни, и сва три потрошена упразно, то јест без новца, ма колико се бесмртник трудио. Неки тврде да није увек било тако, али мислим да ни сами у то не верују. Књиге су се некада, наводно, кад још није било телевизије, филма и интернета, могле смисленије штампати, и од њих зарадити по који динар, о чему сведочи предратно слободно наше издаваштво, па и поратно, државно, иако оно није било економски оправдано, већ политички исплативо. Држава је, после победе комуниста, у ствари, већ почела да дотира и издаваче и писце, што је имало и своју вануметничку цену, како за политички подобне, тако и за дисидентске писце. Први су имали државне дотације, награде и службе, а дисиденти су, бар они неутамничени, наплаћивали своје дисидентство, где је, како је и колико ко знао и умео, најчешће у иностранству. Чисто књижевни захтеви истине и лепоте остајали су у запећку, а у први план је, кад је о тим салонским дисидентима реч, долазила пишчева смелост, од које је директно зависио тираж дела и статус аутора. Што више оплете, више књига прода. Тако смо стигли до дневно-журналистичке злоупотребе књижевности, заборављајући да се уметничко дело не своди на такве односе, већ да их може, уз остало, имати, као што га има свако дело у социјалном свету. Један од повода, при том не онај главни, замењен је за циљ, а кад је на своје дошла и коначна наша истина - да се све то мора изнети на тржишни пазар - одједном је на површину покуљало све што се уме бусати у прса и наметати свету своју купопродајну величину. Новца нема, славе, оне истинске, ни од корова, али књиге испадају из џепова капута на сваком ћошку, и више нико не зна ни ко их финансира, нити да ли икакву зараду доносе - остаје важно једино залетети се на неку књижевну награду, у странку, на жућкасте странице штампе, или у телевизијске емисије о мушко-женским односима, и отуда просипати сушту мудрост. Наши сајмови су, одавно већ, постали део такве једне приче и ја не верујем да је она нешто што ће нас бранити у оној Хлебњиковљевој отаџбини будућности.


Опет, с друге стране, све је то део живописне менажерије коју сачињавају писци и њихова браћа уметници, ма којом се уметношћу бавили. Они, на такав некакав немушт позив, покуљају из својих свагдањих мишјих рупа из којих процењују васељену, крену на штандове са својим торбацима и деле наоколо свој накот усхићеним шипарицама, намрштеним професорима, уседелицама, зрелим дамама у најбољим годинама, револуционарној студентарији и бесловесним ученицима. У овој неизбежности има нешто срамно, али и - неодољиво. То вам је као кад нагрну у неку продавницу, по јефтину, а оскудну робу, рецимо у ратно време несташице зејтина или шећера. Постидно је у томе учествовати, али је једино глупље од тога, уопште у томе не узимати учешћа. Новац није прави изговор за овакве скупове. Ако је реч о новцу, у постмодерно време једини новац је од књижевности зарадио, како веле гласине, покојни Милорад Павић. Њему су да је велики писац признали у Аргентини, Аустралији, на Антарктику, па зашто бисмо ми, његови земљаци, били против? Он је побрао светску славу. У том смислу, нема другог уметничког одговора: за истинску геијалност потребне су само две ствари: артијица и плајваз. Под условом да сте Сократ, не треба чак ни то. Жалимо се на прилике, на власт, на издаваче, ко зна на кога све не, и вероватно с правом - али, будимо искрени: ко вам брани да напишете "Злочин и казну"? Тата, мама, жена, држава, народ, Америка? Не брани вам нико. Према томе, ево папирић, ево оловче - изволте! Испада, међутим, да је тај, најлакши начин, уједно и најтежи. И не само то, код нас је и иначе оно што је најприродније и најлакше, некако удаљено до немогућности. На пример, шта је природније од тога да вам издавач штампа написану књигу? Испада да наши савремени издавачи могу све: и да вам скувају кафицу, и да љубазно попричају са вама, и да се распитају у ком сте знаку рођени и какве су вам личне прилике - једино, ето, не могу да штампају књигу, због чега иначе и постоје. Штампати књигу на уобичајен начин постаје некаква недостижна авантура, даљина светлосних година, омамица којом су вас варакали, као цуцлом, док сте били мали, а сад се испоставља да је све то сложена једна, готово секташка ствар, политичко-историјска, и да се за књигу питају неки готово ванземаљски фактори који са вама, бедним земљанином, немају никакве везе. Част свакоме, књига само нашима! Будући да вам се на челу види да нисте наш - најчешће ништа ни од књиге, ни од славе, а камоли од пара! Ваша је само мука. Нама, провинцијским ведетама, остаје да нам, повремено, суграђани приђу и промунђају да су прочитали ову или ону причу, или роман, или да нас у самоуслузи касирке пусте преко реда. Било је таквих доживљаја, нарочито с читатељкама. Једна од њих, која ради за пијачном тезгом, кад год ме види, намигне, и, не марећи за околину, обећавајуће ми се обраћа са "Где си ти, мачак?" Чисто сумњам да би моја супруга поверовала у такво обраћање као последицу моје књижевне репутације. Јер та је књижевна репутација, ако ћемо право, крајње сумњива, чак и мени, а камоли другима. Уосталом, супруга би била у праву: мени су суграђани далеко чешће прилазили да се богобојажљиво распитају како ми је пошло за руком да скинем десетак килограма живе ваге. Добро је да се, што се поиспадалих зуба тиче, још нису заинтересовали, али кад ставим вештаке, сигуран сам да ће ме питати је ли болело и пошто су. Ни са књижевним сладокусцима ствар не стоји најбоље. Рецимо, комшија, мргуд, са трећег спрата. Тај вам осим Његоша не признаје никог другог, а да је живео у Његошево време, вероватно не би признавао ни њега. Уопште, код нас књиге нису у првом реду читаности, као што се то, рецимо догађа у већим земљама. Кад би код нас видели неког да чита у аутобусу сигурно би помислили да је шенуо и да га одмах ваља затворити у лудару, а ако чита у парку тај је, сигурно, сексуални манијак, не треба бољи доказ. Код нас се највише читају штампане ствари којима и само име каже да су читане, а то су - читуље. Видећете бројне наше суграђане како се окупљају око сваке јавне табле и са стопроцентним занимањем прате тих стереотипних слаткоречивих неколико реченица којима се богоугодно описује живот неког богохулника или лопова кога је мрзела читава родбина, а кога одједном називају вољеним и непрежаљеним. А тек сличица - у кравати, иако је често посртао улицама, пијан и скљечкан. Сад је упицањен, само што не проговори! Ето нашег уметничког идеала, и то - идеала читаве нације. Штета што се наше старе књиге србуље зову како се зову, да се зову читуље, биле би на кудикамо већој читалачкој цени.


Разуме се, постоји и одмак. Ваља остати на одмаку. Али, он наjчешће кошта живота, јер се граничи са искљученошћу из било каквог књижевног деловања. Остаје вам да, како је говорио онај јунак из филма Вудија Алена "кажњавате свет необјављивањем својих књига".


А шта тек рећи о преварантима и шанерима којих су овакви послови крцати? Они су на сваком ћошку, апсолутно неизбежни а сав њихов циљ се своди на то да вам из џепа извуку последњу крајцару како би објавили књигу која се никада неће ни појавити, јер чим добнју новац волшебно нестају као новембарске муве. И тако се навршава читав овај наоко бесмислени круг, где вам на крају траже новац да штампате књигу на којој сте, оштећујући породицу и ближње, радили три или четири године, одвајајући од сопствених уста.


И опет је неважно: на све смо то у Србији рачунали кад смо кретали грлом у јагоде. Научили смо да такве ствари не примећујемо као што укошкана кравица не примећује газдин бич, него спокојно наставља својим путем - као да не шибају њу, него неку другу.


Ево отварам овај скуп, без велике наде да ће оно што је лоше бити побољшано, а добро одржано и подржано. Бољитак се може десити једино на индивидуалном нивоу - артијице и плајваза - који на овакве сусрете унапред не рачуна, али их може прихватити и покушати, да се, барем са стране, прикључи општенародном реду. Сам си, драги уметниче, сам ћеш и остати - и најбоље је да то што чиниш покушаш протнути у друго време које ће ти бити, чак и ако те заборави, наклоњеније. Тамо неће да те варакају, киње, или не дај боже, суде, хапсе, изгоне и убијају, како су већ толико пута, кроз историју, чинили. Дани књиге су успутне станице на једном неизвесном путовању, а не циљ путовања. Дани књиге су нека врста нужне муке, као што је за истинског песника сакупљање песама увек једна мука - боље је да то одраде други, после његове смрти, него да се пашти сам. Ионако га нико никада није схватио, па како да схвати самога себе? Дани књиге су покушај једне књижевности да схвати саму себе, иако је то немогуће, иако би тај ћорав посао ваљало стрмглавце избећи. Али је неизбежан, као што су неизбежни онај јуриш најбржег сперматозоида, или наша физичка смрт која одбацује ову кошуљицу тела о којем смо се тако дуго и безразложно бринули. Дани књиге су завршни рачун једног пропалог уметничког подухвата, читаве једне културе и, ако хоћете, балзаковских илузија. То што су илузије пропале, не значи да су небитне, или да нису биле потребне. На пропалим илузијама чврсто су саграђени најдубљи снови човечанства. Као и капитализам: није реч о томе да је он добар - јер није добар, него о томе да човечанство, засад, није смислило ништа боље. Ако вам ваља, узмите га за руку и одведите кући, ја нећу, али можда ћу навратити да са стране осмотрим шта се и како ради, јер то што се ради, хтео ја или не хтео, ипак, има неке везе и са мном. Немамо други начин да се, покаткад, погледамо у очи. Јер, ако се узме у обзир почетно изложена чињеница да до пре пола века нисмо честито имали ни доњег веша, онда су и овакви Дани изузетан напредак. Сад имамо Дане књиге, а нисмо ни без гаћа. Додуше, како ко.


На крају крајева, боље је књигу изнети и на штанд, и на пазар, него да њоме подглављујемо ногаре столова у рођачким и комшијским кућама. Библиотекесу гробља, и боље је да мртви њени станари зарачунају макар на овакву врсту васкрсења. Оно је саставни део отаџбине будућности на коју је и Хлебњиков рачунао. Овде се указује велика могућност човечанства - да оно најбоље што јесаздало омилују и молитвено расклопе и склопе непознати дланови. Они су наш једини ослонац, фантастична подршка и брижни другови. Та пажња је ненаплативо бесцен-благо, изнад куповне моћи новца. А кад је тако, и новац бива обожен. Тако обожене Дане књиге вам и желим.

Нема коментара:

Постави коментар

ЛЕКСИКОН ЕЗ

ЛЕКСИКОН ЕЗ
Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА