О ПОСЛЕДЊИМ ДАНИМА ПЕТРА КОЧИЋА
Мање-више сви знамо да је Петар Кочић умро у Београду, у Душевној болници, за време Првог светског рата. Постоји аутентично сведочанство о томе и на том сведочанству ћу се задржати. Топло сећање на Кочићеве последње дане оставио нам је Милан Јовановић Стоимировић, тада готово дечак – имао је неких шеснаест година. Истичем те године, јер у тим годинама се свет упија. Ништа ново, сем оног што је рекао Милан Јовановић Стоимировић о Петру Кочићу вероватно нећу рећи. Парафразираћу га, понекад и цитирати. (Можда ће се негде у том цитирању изгубити она топлина која избија из тих сећања.) Ја ћу једино понудити мало другачије читање тих последњих дана Петра Кочића.
Текст Милана Јовановића Стоимировића је помало полемички интониран. Жели да каже да Кочић „није умро у беди” и да није умро „непонуђен и непонегован”. Али, заборавили смо да опишемо како су се уопште упознали и зближили јунаци овог нашег текста. Наиме, Милан Јовановић Стоимировић се, после пропасти Србије, 1915. године, да би се спасао од интернирања, склонио, као писар, код свог ујака, др Душана Стојимировића у Душевну болницу. Једноставно је, тада, у болници, тражио себи друштво по сваку цену и упознао се са Душаном Срезојевићем, песником (са којим је било тешко уопште разговарати) и са Петром Кочићем, који је био – формулација је моја – оличење благости. Пријатељство са Кочићем, у којем су се често мењале улоге оца и сина, почело је тако што му је Милан Јовановић Стоимировић помогао око сређивања ноктију. То пријатељство је било праћено и посебним поштовањем. Кочић је у болници имао посебан третман. „Прва кафа, прво млеко, први чај били су њему намењени…” „…Из кухиње су гледали да Кочићу издвоје хранљивије и укусније делове…” Пазило се да никад не оскудева у дувану, хартији за писање, лектири, храни, сухоти, топлоти, милошти, чистоти, пажњи…
Како је то било време пригушеног патриотизма, како каже Милан Јовановић Стоимировић, човек је тражио начина да изрази своја осећања. И болничари, и уопште особље Душевне болнице, преко бриге за Кочића изражавало је свој патриотизам. „И ми у тој тежњи створисмо од Петра Кочића једну лепу, малу, скривену националну светињу, ако се то може рећи а да се ипак не буде баналан”.
Милан Јовановић Стоимировић и Петар Кочић су билио заједно свакога дана. Заједно су доручковали, читали новине и шетали. Често су били и од јутра до мрака заједно. Кочић је често знао да буде детињаст; али га је красила послушност доброг детета. Знао је да навраћа код Милана Јовановића Стоимировића и после вечере. Наиме, Кочић је имао „кваку” – почаст какву у Душевној болници имају само изванредно добри или отмени болесници – могао је, значи, слободно да се креће.
Узгред, то знамо из једне друге књиге, о којој ћемо касније више говорити, аустријски војници су избегавали Душевну болницу. (Било је то заправо једино слободно тло у тадашњој Србији, рећи ће управник те болнице.) И сам Милан Јовановић Стоимировић прича како су болесници аустријским војницима певали скаредне песме о Аустрији и смејали им се у брк. Смејали су се болесници и узвикивали „Рогоња” (због пруског шлема) и једном аустријском војнику, којег се једино Кочић уплашио. Наиме, био је то бивши жандарм, који је Кочића већ хапсио и сада су се препознали. Био је то једини тренутак када је Кочић, сам за себе, да би се отарасио тог бившег жандарма, рекао да је лудак. „Иначе се он никад о себи није тако изражавао”, каже Милан Јовановић Стоимировић. (Интересантно је да је тај бивши жандарм и у канцеларији тражио уверење о тачности ове Кочићеве изјаве.) Узгред, Кочић је до готово последњег часа увревао Милана Јовановића Стоимировића да је потпуно нормалан и да не може да се начуди „шта ће овде”. Желео је да „дочека Србију” и да иде у планину да се опорави. Избегавао би политику и вратио би се литератури.
Описао је Милан Јовановић Стоимировић и уистину последње Кочићеве дане када се потпуно предао болести. Описао је, такође, и сахрану, као малу националну „свечаност”. Изврдали су наредбу управника болнице и дали су лудацима инструкције да направе сандук… Сахранили су Петра Кочића са простом српском шајкачом на глави…
Пре него што обрнем читање тог сведочанства, желим да се прво задржим на књизи која се појавила крајем октобра 2007. године и која као да појачава причу Милана Јовановића Стоимировића. Та књига нам говори, између осталог, и о томе, како је функционисала Душевна болница за време Првог светског рата. Опште је место већ она прича о херојима који су прешли Албанију, али хероја је било и у окупираном Београду! Један од тих хероја је био и, већ помињани, др Душан Стоимировић, управник Душевне болнице тих ратних година. Издвајајући његово име желим да истакнем велику и пожртвовану бригу о пацијентима и о болници уопште. А то ћу поткрепити и конкретним примером. Кад се аустроугарска војска, после прве, краткотрајне, окупације повлачила из Београда, затровала је готово све бунаре. Завладала је епидемија пегавог тифуса. Али, хигијена у Душевној болници је била на тако високом нивоу да се тамо пегави тифус није појавио! Све то сазнајемо из књиге Казивања др Душана Стоимировића. Природно, у тој књизи се помиње и Петар Кочић, истина једва, али за ову нашу причу то нам је помињање драгоцено.
Да бих избегао непрецизности, преписаћу читав део о Кочићу.
Не могу да одолим срцу да овде не испричам једну комичну ствар. Негде 1916. године доведен је у Душевну болницу један либерални народни посланик, који је 1915. године остао у Србији, те тако није отишао са војском на Крф. Он је био адвокат из Пожаревца, а био је врло речит човек. Смештен у Пето одељење (у коме су су били најлакши болесници), он је у својој кверулантској изгубљености скоро свакодневно држао „политички збор” у баштици свога круга. Други болесници би га попели на сто и он је одатле говорио сатима и сатима, све док не промукне. Помрачена ума, он није видео да је Србија окупирана, да се око њега не налазе бирачи, већ обичне луде и да није ни у каквој грађанској функцији, али је он грмио против владе и Пашића и слушаоци су му – пљескали. „Браћо” – говориоје он – „радикали су упропастили ову земљу и овај народ и довели нас до просјачког штапа!” Да га подстакну, једни болесници су викали: „Доле радикали!”, а други су ватрено бранили Пашића и узвикивали: „Доле Рибарац! Доле говорник!”… Мада са извесном сетом, човек се морао смејати овим „зборовима” у лудници, који су показивали сву странчарску страсност нашег света. Те су сцене деловале утолико трагикомичније, што је на овим зборовима као говорник узимао озбиљнога учешћа и Петар Кочић, који је тада, такође, био код нас на лечењу…
Да ли је у праву др Душан Стојимировић кад за те сцене, у којима се, као активан учесник, јављао и Петар Кочић, каже да су деловале трагикомично? Пре него што одговоримо на ово питање, морамо објаснити како се Кочићева болест испољавала. У једној реченици би то могли описати као потпуно одсуство воље за животом; као апатију, безвољност… (Било је то много теже стање од обичне депресије.) „Било је дана” – поново цитирамо Милана Јовановића Стоимировића – „када је Петар Кочић збиља био ’живи леш’…” Његово нормално расположење била је „нека утученост”, „известан унутрашњи умор који је пратила мала невезаност мисли и мрзовоља”…
И сада коначно обрћемо ствар. Последње што је у Кочићу умрло било је национално осећање. И отуда то није трагикомична ситуација – већ последњи знаци живота Петра Кочића. Тада је он на тренутак престајао да буде болесник Петар Кочић и постајао ПЕТАР КОЧИЋ. О томе нам је такође оставио сведочанство Милан Јовановић Стоимировић.
Говорећи о чисто националним стварима, он је такорећи растао, препорађао се, преображавао се у другог човека. Зачас би блеснуле његове очи, са његовог лица би се изгубила она ужасна опуштеност душе без воље и покрета. Од једног болесног, тихог, апатичног човека, постајао је опет борац, политичар, вођа. Његови судови били би опет скоро савршено тачни, као да је био сачувао моћ да прозре у суштину политичких ситуација кроз које смо пролазили тих судбоносних дана. Изгледало је тада да је у мозгу овог човека све паралисано сем тога центра, центра који је одређен да мисли о отаџбини, ако не о неком већем друштву. Ја сам се често дивио овој његовој бодрости и позивао дискретне пријатеље да са њима поделим то осећање. Кочић је био оптимист, и то је годило патриотским духовима под ондашњим притиском.
Постојали су тренуци, светли тренуци, када се и Петар Кочић упркос болести усправљао!
Милан Јовановић Стоимировић је Кочића волео – и у Кочићевој болести видео је његово „златно срце”, његову „лепу душу”, али је исто тако и био свестан да је видео „обезглављеног Кочића”.
Али, зато се Кочић својим светлим тренуцима снажно урезао у срце великог дечака који је убрзано одрастао.
И сада долазим до тезе која се сама наметнула, о утицају Петра Кочића на Милана Јовановића Стоимировића. Пишући о патриотизму Милана Јовановића Стоимировића, у више наврата, нисам ни био свестан да сам заправо писао о Петру Кочићу!
Текст Милана Јовановића Стоимировића је помало полемички интониран. Жели да каже да Кочић „није умро у беди” и да није умро „непонуђен и непонегован”. Али, заборавили смо да опишемо како су се уопште упознали и зближили јунаци овог нашег текста. Наиме, Милан Јовановић Стоимировић се, после пропасти Србије, 1915. године, да би се спасао од интернирања, склонио, као писар, код свог ујака, др Душана Стојимировића у Душевну болницу. Једноставно је, тада, у болници, тражио себи друштво по сваку цену и упознао се са Душаном Срезојевићем, песником (са којим је било тешко уопште разговарати) и са Петром Кочићем, који је био – формулација је моја – оличење благости. Пријатељство са Кочићем, у којем су се често мењале улоге оца и сина, почело је тако што му је Милан Јовановић Стоимировић помогао око сређивања ноктију. То пријатељство је било праћено и посебним поштовањем. Кочић је у болници имао посебан третман. „Прва кафа, прво млеко, први чај били су њему намењени…” „…Из кухиње су гледали да Кочићу издвоје хранљивије и укусније делове…” Пазило се да никад не оскудева у дувану, хартији за писање, лектири, храни, сухоти, топлоти, милошти, чистоти, пажњи…
Како је то било време пригушеног патриотизма, како каже Милан Јовановић Стоимировић, човек је тражио начина да изрази своја осећања. И болничари, и уопште особље Душевне болнице, преко бриге за Кочића изражавало је свој патриотизам. „И ми у тој тежњи створисмо од Петра Кочића једну лепу, малу, скривену националну светињу, ако се то може рећи а да се ипак не буде баналан”.
Милан Јовановић Стоимировић и Петар Кочић су билио заједно свакога дана. Заједно су доручковали, читали новине и шетали. Често су били и од јутра до мрака заједно. Кочић је често знао да буде детињаст; али га је красила послушност доброг детета. Знао је да навраћа код Милана Јовановића Стоимировића и после вечере. Наиме, Кочић је имао „кваку” – почаст какву у Душевној болници имају само изванредно добри или отмени болесници – могао је, значи, слободно да се креће.
Узгред, то знамо из једне друге књиге, о којој ћемо касније више говорити, аустријски војници су избегавали Душевну болницу. (Било је то заправо једино слободно тло у тадашњој Србији, рећи ће управник те болнице.) И сам Милан Јовановић Стоимировић прича како су болесници аустријским војницима певали скаредне песме о Аустрији и смејали им се у брк. Смејали су се болесници и узвикивали „Рогоња” (због пруског шлема) и једном аустријском војнику, којег се једино Кочић уплашио. Наиме, био је то бивши жандарм, који је Кочића већ хапсио и сада су се препознали. Био је то једини тренутак када је Кочић, сам за себе, да би се отарасио тог бившег жандарма, рекао да је лудак. „Иначе се он никад о себи није тако изражавао”, каже Милан Јовановић Стоимировић. (Интересантно је да је тај бивши жандарм и у канцеларији тражио уверење о тачности ове Кочићеве изјаве.) Узгред, Кочић је до готово последњег часа увревао Милана Јовановића Стоимировића да је потпуно нормалан и да не може да се начуди „шта ће овде”. Желео је да „дочека Србију” и да иде у планину да се опорави. Избегавао би политику и вратио би се литератури.
Описао је Милан Јовановић Стоимировић и уистину последње Кочићеве дане када се потпуно предао болести. Описао је, такође, и сахрану, као малу националну „свечаност”. Изврдали су наредбу управника болнице и дали су лудацима инструкције да направе сандук… Сахранили су Петра Кочића са простом српском шајкачом на глави…
Пре него што обрнем читање тог сведочанства, желим да се прво задржим на књизи која се појавила крајем октобра 2007. године и која као да појачава причу Милана Јовановића Стоимировића. Та књига нам говори, између осталог, и о томе, како је функционисала Душевна болница за време Првог светског рата. Опште је место већ она прича о херојима који су прешли Албанију, али хероја је било и у окупираном Београду! Један од тих хероја је био и, већ помињани, др Душан Стоимировић, управник Душевне болнице тих ратних година. Издвајајући његово име желим да истакнем велику и пожртвовану бригу о пацијентима и о болници уопште. А то ћу поткрепити и конкретним примером. Кад се аустроугарска војска, после прве, краткотрајне, окупације повлачила из Београда, затровала је готово све бунаре. Завладала је епидемија пегавог тифуса. Али, хигијена у Душевној болници је била на тако високом нивоу да се тамо пегави тифус није појавио! Све то сазнајемо из књиге Казивања др Душана Стоимировића. Природно, у тој књизи се помиње и Петар Кочић, истина једва, али за ову нашу причу то нам је помињање драгоцено.
Да бих избегао непрецизности, преписаћу читав део о Кочићу.
Не могу да одолим срцу да овде не испричам једну комичну ствар. Негде 1916. године доведен је у Душевну болницу један либерални народни посланик, који је 1915. године остао у Србији, те тако није отишао са војском на Крф. Он је био адвокат из Пожаревца, а био је врло речит човек. Смештен у Пето одељење (у коме су су били најлакши болесници), он је у својој кверулантској изгубљености скоро свакодневно држао „политички збор” у баштици свога круга. Други болесници би га попели на сто и он је одатле говорио сатима и сатима, све док не промукне. Помрачена ума, он није видео да је Србија окупирана, да се око њега не налазе бирачи, већ обичне луде и да није ни у каквој грађанској функцији, али је он грмио против владе и Пашића и слушаоци су му – пљескали. „Браћо” – говориоје он – „радикали су упропастили ову земљу и овај народ и довели нас до просјачког штапа!” Да га подстакну, једни болесници су викали: „Доле радикали!”, а други су ватрено бранили Пашића и узвикивали: „Доле Рибарац! Доле говорник!”… Мада са извесном сетом, човек се морао смејати овим „зборовима” у лудници, који су показивали сву странчарску страсност нашег света. Те су сцене деловале утолико трагикомичније, што је на овим зборовима као говорник узимао озбиљнога учешћа и Петар Кочић, који је тада, такође, био код нас на лечењу…
Да ли је у праву др Душан Стојимировић кад за те сцене, у којима се, као активан учесник, јављао и Петар Кочић, каже да су деловале трагикомично? Пре него што одговоримо на ово питање, морамо објаснити како се Кочићева болест испољавала. У једној реченици би то могли описати као потпуно одсуство воље за животом; као апатију, безвољност… (Било је то много теже стање од обичне депресије.) „Било је дана” – поново цитирамо Милана Јовановића Стоимировића – „када је Петар Кочић збиља био ’живи леш’…” Његово нормално расположење била је „нека утученост”, „известан унутрашњи умор који је пратила мала невезаност мисли и мрзовоља”…
И сада коначно обрћемо ствар. Последње што је у Кочићу умрло било је национално осећање. И отуда то није трагикомична ситуација – већ последњи знаци живота Петра Кочића. Тада је он на тренутак престајао да буде болесник Петар Кочић и постајао ПЕТАР КОЧИЋ. О томе нам је такође оставио сведочанство Милан Јовановић Стоимировић.
Говорећи о чисто националним стварима, он је такорећи растао, препорађао се, преображавао се у другог човека. Зачас би блеснуле његове очи, са његовог лица би се изгубила она ужасна опуштеност душе без воље и покрета. Од једног болесног, тихог, апатичног човека, постајао је опет борац, политичар, вођа. Његови судови били би опет скоро савршено тачни, као да је био сачувао моћ да прозре у суштину политичких ситуација кроз које смо пролазили тих судбоносних дана. Изгледало је тада да је у мозгу овог човека све паралисано сем тога центра, центра који је одређен да мисли о отаџбини, ако не о неком већем друштву. Ја сам се често дивио овој његовој бодрости и позивао дискретне пријатеље да са њима поделим то осећање. Кочић је био оптимист, и то је годило патриотским духовима под ондашњим притиском.
Постојали су тренуци, светли тренуци, када се и Петар Кочић упркос болести усправљао!
Милан Јовановић Стоимировић је Кочића волео – и у Кочићевој болести видео је његово „златно срце”, његову „лепу душу”, али је исто тако и био свестан да је видео „обезглављеног Кочића”.
Али, зато се Кочић својим светлим тренуцима снажно урезао у срце великог дечака који је убрзано одрастао.
И сада долазим до тезе која се сама наметнула, о утицају Петра Кочића на Милана Јовановића Стоимировића. Пишући о патриотизму Милана Јовановића Стоимировића, у више наврата, нисам ни био свестан да сам заправо писао о Петру Кочићу!
* извор: књ. часопис Људи говоре
