ГЛАСИНЕ - Гласине се шире | Читате ли новине, уопште? Њихове? Или неке друге? Алтернативне? Занимљивије? Или сте нашли добар разлог да их не читате, него да се, узврпољени, као дама на слици, сакријете иза њих?...
- "Довољно је набројати само неке од балада са овог албума „Бијелог дугмета”: „Не гледај ме тако и не љуби ме више”, „Блуз за моју бившу драгу”, „Лоше вино”, „Ове ћу ноћи наћи блуз”, „Пристао сам бићу све што хоће”, „Све ће то, мила моја, прекрити рузмарин, снијегови и шаш”..." . Ђорђе Телебак:"Сањао сам ноћас да те немам"
=========================================
Покренуо сам пре више од 39. година ЗАВЕТИНЕ, тј. "Посебну породичну Заветину", уз помоћ, на првом месту моје бивше покојнме супруге Миљане (Вићентијевић, проф. руског), и и најближих, својте. Ни не размишљајући о томе - колико ће та "моја", или "наша" "Независна издања" потрајати. Три године после смрти диктатора Ј.Б. Т. ...Три годионе уочи ненајављене смрти моје прве супруге...
Та неприродна, прерана смрт, младе жене у најбољим годинама (тридесетим), грозна у суштини, неразјашњена, и апсурдна, умешала се у живот наше породице, као кучина, и много шта предодредила.
Потврдила је - да се барут и ватра не слажу.
И увела је (смрт) рузмарин у наш живот, живот преживелих, захваљујући, пре свега, нашој мајчици Наталији Лукић (1925, Мишљеновац), која је тих година расадила рузмарин у нашем првом дворишту, на селу, иза бунара и крушке лимунке, из својих разлога расадила. Као и руже, по свом извору. Руже нису потрајале тако дуго, као рузмарин. Који је надживео нашу покојну мајчицу (преминула 2002, надживевши снају деветанаест година, бринући о својим првим унуцима како то већ знају сбекрве на селу). Још увек цвета, сваког пролећа, и подсећа; и чини ће да ће тако бити до краја света, оваквог каквав смо упознали...
Барут и ватра се никада неће сложити. Тачка.
Моји синови су запамтили своју другу мајку, нашу мајчицу, и спомињу је све чешће и данас, када више нема ни Михајла (нашег оца 1925-2016), разним поводима. Помагала ми је око одрастања дечака, Наталија, више од свих других на свету, бранећи их и чувајући боље од ...Боже, (опрости ми због овог поређења!), као она наша квочка, коју смо летос набавили. После присећања синова о кокошкама и паткама, и козама ("у Наталијино време"). Некако је наше велико двориште годинама после упокојења нашег оца било уроњено у неку огромну тишину, из које је расла бујна и густа трава пуна цветова и мрава: та тишина је била неописива као ширина хоризонта на западу у залазак... И ту тишину су нарушавали повремено пролазак возила у свитање крај наше куће; и она је царовала све док кокошке и петлови нису стигли у наше друго двориште и размилели се по трави. Ту тишину су "разбили" петлови (и они купољени, и они који су стигли као поклони из околине града Пожаревца), - кућа је "жива" тек онда када закукуричу пре свитања петлови и залају пси. И кад квочке почну да квоцају и изведу прве пилиће испод јела, да испод њих, или испод смокава и трешња, крушака или винових лоза чепркају, и брину о дрвећу боље од човека... Када се чини да гледајући те пилиће, од тренутка кад су се испилили, до времена кад напуне четири седмице, када су већ спремни за самостални живот у оквиру постојећег јата, да је прошла једна "епоха" одрастања, која потврђује древни начин живовања...
Имамо мачка Жућу, миљеника. Са појавом првих пилића, чинило се да је потиснут у други план. Квочка га је нападала, када се приближавао пилићима; отимала му храну; а онда научила и пилиће у трећој недељи, да Жући преотму храну... Некако се све брзо дешавало... Квочка је ноћила испод бетонског степеништа магазе у првој авлији три недеље, - тај простор је био заштићен и затваран ноћу жичаном оградом (због неухрањених мачака или творова, или других опасности, јежева!) Првих ноћи су пилићи лежали испод квочке), али кад су мало поодрасли, пењали су јој се на леђа, или на једну пречагу коју смо поставили... Када су добили перје, пилићи су прелетали бетонско двориште, ујутру када сам им доносио храну, и завршавали у винограду, у башти, где је за њих било укуснији ствари за доручак од концентрата, жита и тритикале, мрвица хлеба... И на крају, показивали су сваким даном две већу самосталност, да би на крају, тј. после непуне три недеље почели да спавају сами на пречаги под степеништем, док је квочка почела да спава под другим делом степеништа на колским тошковима, скривена иза густог лишћа винове лозе...
Жућа се преселио на таван штале из застакљене терасе, јер су га, чинило се, пилићи одатле отерали. У међувремену, обнављајући стару шупу или сенару у тзв. другој авлији, открио је за себе прави простор, одакле је непримећен могао да мотри на гугутке, које су изјутра рано, или током дана, слетаале испред кокошарника и кљуцале жито, или део прекрупе, које нису стигле кокошке, бежећи од петлова, или јурећи да пасу нову, изниклу зелену траву.
Испод гомиле дрва крај сенаре,открили смо ново гнездо, где се налегла једна од писастих кокошака која се у међувремену ту налегла! Биће јуош пилића кроз неколико недеља....
Тај живот, овде, разликује се у потпуности од оног на петом спрату на периферији Београда! Много више има смисла; можда је у много чему тежи, али резултати сваког посла су видљивији. Знамо какву воду пијемо, шта једемо. Воћа и грожђа, рибизла смокава и крушака, дуња и мушмула, јабука и поврћа има увек свежег. Кад водовод не ради, прораде наша два дубока... бунара... Научили смо да месимо хлеб, да кувамо разна јела....Јаја која користимо много боља од оних које смо куповали...
(.....................)
НАСТАВЉА СЕ >>>
Нема коментара:
Постави коментар