 |
| Слике са Радана, Бреговина, 14. октобар 2012. (Заветине) |
(Паун Петронијевић: Истргнут клас, приредио Милијан Деспотовић, „Свитак“, Пожега; УКС –
Подружница за Златиборски округ, Ужице, 2009)
Стихом Клицом
ниче из нежног нерва у пјесми Моја
песма свака Паун Петронијевић (1936 – 1962), пјесник свим својим бићем и
сваким својим дамаром, који кроз своју поезију, једнако као и кроз сјећања,
живи свој други живот, дао је можда свјесно или из подсвијести, што за поезију
није битно, најбољи и најсигурнији кључ за улазак у свијетле лавиринте његовог
поетског ткања, ако је било какав кључ за то потребан и ако је уопште тумачење
потребно његовим пјесмама које, сабране на једном мјесту, укоричене у Сабрана дела, односно у збирку Истргнут клас, чине једну и јединствену
химну љепоти, љубави и тако жуђеном животу.
Клица из наведеног стиха заправо је сам тај
стих, али је истовремено и цијела пјесма, разастрта у четири стиха (јер више
јој ријечи и простора није било ни потребно за саопштавање цјеловите, емоцијама
набијене мисли о суштини пјевања), или – што је вјероватно ближе истини – та
клица, зачета и изникла из пјесниковог срца (Стих се душом ствара, стих из исте пјесме), заправо је његов
цјелокупан пјеснички опус, напросто изгрцан за нешто више од једне деценије
(ако рачунамо од датума објављивања његове прве пјесме), јер му животни усуд
није дао више времена, надокнађујући то подарујући му велики таленат и потребу
да сваки тренутак своје несанице и сна, па и борбе са суровом болешћу, посвети
стваралаштву и грађењу аутентичног, душом оплемењеног пјесничког свијета, у
коме никоме, нарочито страственом читаоцу, не би требало да буде
