Утицај символа
на човека је неоспоран, како у доба древних цивилизација тако и
данас, јер они заузимају место у свим сегментима људског живота, а да
човек тога често није ни свестан. Отуда, Конфучије сасвим одређено
каже: знаци и символи владају светом, а не реч и закон. Још
је мање познато, да симболи имају своју хијерархију у којој је један
пре свих без преседана, а то је круг с тачком у средини.
Символ сурбите представљен тачком у кругу
Овај символ постоји у асирском и келтском предању а Маје су њиме представљале своје врхунско божанство Хунаб-ку,
бога средишта земљиног крста, који је из мирног средишта управљао
светом. Његово име се изводи од аријског или архаично српског ку-нāб’и, пупак Земље или благо бога Обиља. Једно од имена овог старог српског бога је ариј. сáрва,
име бога Нава (= сарпá) по коме је настало име за народ Сарба, као и
асирско „шарпаниту“, Сербона, име жене Мардукове у значењу „Господарица
Срба“. Како божанско и народно име сáрвакао придев значи јак, моћан, цео, потпун, с пуним правом можемо први симбол назвати „сурбита“, ариј. сáрва-т,
целина, потпуност, тоталитет, укупност. Духовни појам сурбите је по
дефиницији запремина поља дејства, а сурбитална тачка производ пресека
(дејства) супротних сила математички представљена координантним
почетком.
Назив „сурбита“ је семантички потпуно оправдан, јер је име мајанског бога Хунаб-ку истоветно мисирском (египатском) називу хау-наби,
што је име за античке Србе, а односи се на Пелазге и Пелаг (Деретић) за
који Малерш каже да је био центар тадашњег света на Хелму, где је био
пупак Земље, што налази потврде код античких писаца као и српском
предању о сохи небеској. Мисирци су ову реч такође употребљавали за
Крићане, а пребивалиште Хаунаба је била Ракодија (Лесандрија).
Интересентно је напоменути, да је „хау-наби“ име за космичке летилице из
времена немачког националсоцијализма, које су на себи обавезно носиле
симбол српског Часног крста!
Иако је сурбита
графички представљена дводимензионално, овај древни симбол који потиче
још из преевалног космичког периода, недвосмислено се увек односи на
тродимензионалност, која стоји у везиуниверезалног космичког
закона холограма. Једно је изнад сваке супротности, које у свом
потенцијалу садржи идеју бескарајно великог простора, па је зато макро
пример сурбиталне тачке, нулта тачка револуције (пролећна равнодневица)
која представља крај постојећег и почетак новог годишњег циклуса. Тачка у
средини односи се на извор (рог), док круг представља орбиту,
односно максимални домет тог дејства после чега не допиру било какве
активности изворишта.
Многи
сматрају да круг са тачком у средини, представља сунчев симбол, што је
само делимично тачно, а те приче су настале под утицајем мистификације
тајних организација и утицаја езотеричног хришћанства у којем је
подразумеван као Апсолут или Логос (космички Христос), представљен са
светом ауром или нимбусом. У Кабали представља витално
(животно) краљевство, тј. корен који ствара све законе природе
и космоса, све што постоји. Међутим, ни једна од њих не открива тајни
назив овог симбола нити његово право значење.
Сурбита се увек
односи на живот са својим извориштем. Универзум је потопљен у океан
основе живота и све што се манифестује чини принципом холограмског
закона, на начелу хенотеизма у коме један Бог има безброј облика. Било
какво испољење настаје појавом „рога“ тј. изворишне тачке, ширећи своју
манифестацију до одређеног сегмента и стварања сурбите. Тако, свето
дрво Запис и литијски круг, заједно чине сурбиту коју одређује троструки
ретроградни опход крстоноша или литије. Запис је у овом случају
аналоган тачки, док литијски круг означава границу дејства које дрво
треба да пружи.
Аналогно томе,
пинеална жлезда код човека је сурбитална тачка и означава
извориште, односно контакт с извориштем док је лобања саобразна кругу.
Пинеална жлезда
Да
би се разумеле планетарне сурбите, треба прихватити чињеницу да
су планете шупље и да свака унутар себе крије централно унутрашње Сунце.
За разлику од планета, где је унутрашње сунце аналогно тачки у кругу, а
максималан утицај гравитационог и електромагнетног поља планете са
централним унутрашњим Сунцем чини сурбиту, звезде представљају тачку
активног космичког изворишта, што значи да је звезда аналогна тачки која
са звезданим системом чини сурбиту. Није онда за чуђење, што су у
српском предању звезде на небу душе људске а душа ћерка Неба.
Семантика
српског имена стоји у директној вези с извориштем преко пинеалне
жлезде, па се не треба чудити ни веровању у Срба да су божија деца, о
чему сведоче несрпски народи у античко време. С друге стране, то је више
него довољан разлог за ирационалан однос према Србима и њихову
сатанизацију. Ипак, у целој причи суштинска остаје чињеница, да
захваљујући сурбити и сурбиталној тачки, све што постоји буде међусобно
повезано.
Александар Ђ. Манојловић (приредио Слободан М. Филиповић)
