РЕЗИДЕНЦИЈА 4
ИЗБОР
истакнутијих прилога, чланака, осврта, докумената, и др.
НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ
______________________________________
(...)
БЕЗ КРАЈА.БЕЗ ПОЧЕТКА
ВРЕМЕ ЈЕ НАЈБОЉИ СУДИЈА
(Недеља, 3. Јануар 1993. 20:40). – Ужас
искушења. Лако је подлећи. Искушење је
јако, и не води никуда. Наметнута
„љубав“ једног шизофреничара. Мислим
да сам то предосетио од самог почетка
(1989). Грешка је обновити. Било шта.
Та особа је отписала саму себе. Не 4. Или
9. 12. 92. Већ пролетос. Тачније : 29. Маја
93. Тада сам видео, својим очима – ко
је, у ствари. In flagranti.
„Утисак недеље“, касно
се укључио. Скувао пасуљ.Вечерао…
Окупао се, чист сам, и споља
и изнутра. 23:10. Вода беше врела. Размишљао
о оцу и мајци. Мајку више волим. ..Искушење
и слабост воде у још дубљи грех. Сам Бог
и Свети арханђел су ме заштитили од
подлаца и хуља.
*
Понедељак, 4. 01. 93. 8:44. Устао.
Малопре. Пробудио се тачно у 8:12 ч. У
кревету топло. Сви спољни прозори,
замрзнути.Скувао кафу. Бррррр! Обе
пећи укључене. Већ дувају.
Сањао. „Сећам се неке књиге.
Влашка имена. Црног коња. Бежи. Јури. Две
непознате младе девојке. Коњ припада
једној.“ Покушао да протумачим сан
уз помоћ једног старинског сановника.
12. Дан младог месеца. Догодиће се
седмог дана: 11. Јануара 1993. Невоља ми је
за петама? Црно ми се пише?…*
* НАПОМЕНА (10.08. 2017, почев од 17 ч.). Јутро је започело вртлозима врелог ветра; пробудио се око пола седам; најава још једног пакленог дана. Путовали до суседног места ради набавке намирница; у повратку (пре десет) видео сам како се лелујају неке жуте траке на врелом ветру; и закржљале кукурузе покрај пута које је обрала суша. И сетио сам се досаде неких лета из дечаштва, младости, можда и и оних студентских дана када је надирала нека пустош преране јесени, нека туга без краја, без наде; упознао сам сва пространства усамљености за коју се чинило да ће заувек трајати – и то су била нека ђавоља искушења, јача од мене; нека врста пакла, који се завршавао (барем за време студија, крајем лета – када бих ушао у воз, или аутобус за Београд). Таква искушења су обузимала и друге, па и … не, нећу помињати њено име. (Скупо искуство. Скупо стицање!). Видим – писање је помагало, поготову писање есеја, „Метафизике у белом“, или појединих поглавља нечег што је већ било контура једног романа („Ујкин дом“).
*Да ту застанем?… Ту, где, можда зачињао романа града, животни, и роман који ћу написати, не баш тако лако. Нити сам лако живео, нити лако писао. Наслутио сам да ће се читавог преосталог живота водити борба са судбином, која као да је предодређена, и којој се не вреди одупирати. И да ништа нећу решити ја, нити неко од блиских ми људи, већ Смрт. Смрт све решава, и најсложенија питања побуне и живота.
Ето застао сам ту, много година касније: 11. јануара 93. Послао сам Уреднику (назовимо га тако) подужи есеј HOMO BALCANICUS, HOMO TRAGICUS, кога случајно сретох у кафани, на правом месту (за министра културе рече да је „мафија“ – он је обавештен човек). Чим сам дошао на посао који отаљавам. И онда телефонски позив. Као да се ништа није догодило. Погодила је да сам сањао ружан сан; каже кроз смех; рекла је да се и сама пробудила рано – пре 4. А можда је листала крадом моју бележницу док сам спавао? Волела је да шпијунира. „Значи, срешћеш неку другу, у другом знаку?“ – Спискови – подобних – неподобних, већ постоје према саопштењу СПО, у свим колективима…
= извор: ФЕЊЕР| Српски лист , ЛеЗ 0012412 , публиковано пре две године
(...)
Шта је убачено у српску литературу?
Срби су примили хришћанство пре скоро хиљаду година, и први познатији српски писци дошли су из кругова владарских српских породица. Тако је било на почетку.
Како је на крају?
Потоњи српски писци, хваљени као велики српски писци Наметног или 20. века, наметнути су од стране богобораца, христобораца... Убачени су - нарочито у другој половини ХХ века - цинични авантуристи, каријеристи, које никада није мучила помисао : Када ће се обновити истинска (нећу написати : велика) српска поезија?
Па је некако природно и разумљиво, да се у српској књижевности друге половине Наметног века нису појавили велики јасновидци и песници...Такозвани модерни савремени српски песници - нећу им спомињати имена - ћутали су о великом и скривеном, певали су на старе испеване мотиве. Историја се понавља; и у пређашњим вековима било је људи који су жудели за славом и богатством - због чега су чинили злочине. Међутим, на почетку Наметног века руски комунисти су задобили власт и богатство и брзо су створили "оригиналност", предузели су истребљење најбољих људи у земљи.
Реално гледано, са дистанце, њихова власт је представљала злочин за човечанство. Богатство кога су се домогли насилно, представљало је свеопшту опасност и беду.3
О најистакнутијим песницима , послератним нарочито, писао сам наизглед жестоко : тачније би било рећи - по савести. Јер тамо где има савести могућ је препород једне земље, Србије, препород културе и поезије. Хвала Богу што је у мени очувао Савест, јер она "живи само у искреној и нетакнутој души, где се оглашава као глас Божији."
Захвалан сам Богу, властитом стваралачком развоју, горком искуству кроз које сам пролазио. И жудњи за истином, коју ми је удахнуо мој отац Михајло Лукић (1925), још док сам био дете, а и касније. (...) Мој отац је непоткупљиви сведок, и он је од младости видео како се уместо Вечне Србије почело градити у Београду тзв. ново, безбожно, неприродно, тоталитарно, комунистичко друштво. Код тога човека, писца самоука, било је више тежње да се Србија ослободи и препороди, него код његових вршњака, који су добили све важније књижевне награде у овој несрећној земљи и наобјављивали се књига... Српску поезију друге половине 20. века, елем, видео сам својим очима. Колико се и ко од најистакнутијих српских песника друге половине 20. века одвикао од свих гадости које им је наметнуо Наметни век (комунисти) - од тзв. револуционарних и тобож модерних критеријума, од класних мерила, од безбожништва, од "дијалектичког материјализма", од погрешних погледа на отаxбину, породицу, културу, науку и својину? Иако је све те гадости требало одбацити као мртве и ништавне, прочистити их из душе и погледа на свет, то се није догодило.
= извор: ДАБАШОН , публиковано пре девет година (децембар 31, 2010)
Нема коментара:
Постави коментар