Translate

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

.

.
.

ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

уторак, 27. септембар 2011.

ПИЈАВИЦЕ / Александар Лукић



Песник Александар Лукић у српској народној ношњи.
Слика са пута по Андалузији, Шпанија, лето 2010



У потоку надомак села уз обалу где муљ
непрестано кркља, пијавице обитавају.

Пљоснате и црне штрумфле пливају по води.

У малим вировима намножиле се те пажљиви
посматрач може помислити да се покидао
какав ланац, па карике јуре једна за другом
да се опет споје.

Једном сам као дечак босоног загазио у поток.
У средиште вира, и очас ми се неколико пијавица
закачише за листове ногу. Потом сам сео на обалу и осматрао
те гладнице, како сисају моју крв. Али, каква глад,
тих крвопија наступи тад. Пустио сам их да се напију крви
колико им је воља. Све док нису одебљале,
онако нахрањене личиле су на надуване гајде.
Онда су отпале саме са листова мојих ногу.
Нахрањене и немоћне да се макну са места.

Доцније сам долазио по њих и ловио их
стављајући у стаклену теглу у воду. Беху то
добри мамци за пецање дунавских сомова.
Пијавице обожавају грдосије из вирова,
брката чудовишта са очима ситнијим од зрнца мака.

Било је и таквих ловаца на пијавице
који су посао са њима преточила у добар бизнис.
Али нико од сељака није се упуштао
у ту неславну работу.Углавном то су чинили странци.

Мој деда по оцу – величао је пијавице,
њихову улогу у лечењу појединих болести
које су владале међу живљем у нашем крају.
Кад га притисне главобоља а он
оде на поток улови четири пијавице
и стави их на чело док се не запију.

Онда се враћао кући сусретајући успут
жене које му се чудише. Подврискивале
су безразложно од страха, гледајући
пијавице – те црне кике на старчевој ћели.

До куће би пијавице већ отпале уз пут.

Јадне беху те гладнице. Спаса им није било.
У селу по путу већ покупиће их ћурке и
прогутати у сласти.

Зашто се сећам сада њих? Црних
љигавих немоћних пијавица,
црњих од слова штампаних на насловним корицама
књига из чувених кола Српске књижевне задруге.

Нисам ли и сам у доба комунизма,
био само једна од пијавица са маргине
ако сам лечио, шта сам лечио, кога излечио?
Кад главе сународника нестајаху преко ноћи
незнано куда, да не сметају врху политичке пирамиде.

Ја сам пио речи, ја сам пио тугу и језу
епохе. Од тог пијанства не моду да се отрезним.

субота, 3. септембар 2011.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА / Бела Тукадруз

Управо је отпочело публиковање Веб издање  КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА - Песме из романа Белатукадруза (алиас Мирослава Лукића). Лепо дизајнирано и свима доступно издање, рађено на основу првог пилот издања Заветина, из 2004. године, доноси песме из најпознатијих романа Белатукадруза - везанога стиха. За разлику од штампаног (у малом броју примерака), ово Веб издање се објављује на WORDPRESSU са пробраним сликама у боји на следећој адреси http://katalogop.wordpress.com/ . Прво издање се могло читати линеарно, а ово Веб издање се може читати тамо где посетилац пожели кликом миша! Ту су сад окупљене, сабране песме из романа Ујкин  дом, У друштву пустињских лисица, Влашка гозба и Северци, и књиге проза Вашари Хипербореје. Ово Веб издање је права књижевна посластзица не само за све слависте по свету, обзиром да има планетарни домет, него и за све страствене читаоце и љубитеље поезије, каквих је увек било доста по свету...
Мишљеновац: Пујкина капија, лето 2011


КАПИЈА ПРЕКОПУТА
(Капија Заборава)
(...)
Тај мирис је отварао ново поље.
Дувари нису били бели, већ као гриз.
Мишљеновац-Српце-Звижд-Хомоље
капија прекопута-тараба поцрнелих низ -
трбушаст дуд-клупа крај тарабе-трава.
И ништа више?Титрај листова, сени.
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник?
Троделна, као олтар, капија прекопута
(под пазухом старог трбушастог дуда),
имала је црну гвоздену браву.
Кроз њу је водио пут ко зна куда!
У подрум?У понор вилајета тамног?
У добро чувану задружну тврђаву?
У искуства неизрецива?У преображење?
У ружичњак, у шимшир, енглеску траву?
Кључ тог добро утврђеног царства,
као да је бачен у најдубљи вир
(у сујеверје).На дно језера пећинског
(у неописив мир дугих поподнева).
Вирити кроз капију или капиџик -
сачувај Боже!Из тог гнезда вилинског
(породичног Стокића -Барбуцана),
измилео би (кад га пусте) дечак
бојажљив - јединац плачан,
размажен, подозрив, не глуп -
златан и истовремено мрачан,
пегав и ситан, ко рупија.
Птицолик као чавка, као његова
крештава прабаба, тамна ко капија.
Доживех, присећам се, прво посвећење
прошавши кроз капију у рај авлије
скривене од погледа.Сенке дрвећа, јато
ћурана , чак и паун!Беше то други свет :
доксат, плави гроздови глицинија,
лукови балкона, низ саксија...
Собе су жуте, пожутеле као тапија,
потопила их је необична тишина -
бројне собе.И непознат, јак мирис
одраслих, апотеке, вазелина.
Увлачио се у душу дувар и мир
и грех, уједајући као мравља киселина.
Упијао сам, од икона до слика, све ,
као што упијач мастило упија...


                       Белатукадруз

ЛЕКСИКОН ЕЗ

ЛЕКСИКОН ЕЗ
Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА