ПОГЛЕД У ПАКАО / Александар Лукић (Шпанија, 2010)

Александар Лукић (Шпанија, 2010)
Фотографије песника се могу користити уз
изричиту дозволу Веб издавача, тј. Заветина

После свега, смем ли рећи тако нешто,

а да не урушим представу о свету,

и не олабавим спојнице које га држе

на окупу. Хоће ли ико веровати у такву причу?

Безнадежних случаја је одвећ доста.

Моја исповест не мења на ствари. А, већ се зна

да у исповестима појединаца највише смрди.

Како ми је? Је ли иког брига за то?

После свега почињеног у наше име.

Осећам се попут ледене јесење капи кише

што пада са цветова на земљу. Док капљем

непрестано у једну тачку. Погађам исту мету.

Немам одважности да се окренем за собом.

Ипак старење ме приморава да то учиним,

све чешће силазим у пакао зидан по мери

мојих година, да намирујем давнашње дугове –

увиђам, опалог лишћа има у сметовима около, чак.

Светли у светом распадању.

ПЕНА ЛЕДА, Песме - предложене за препев - Александар Лукић

Александар Лукић, Шпанија, 2010.

Цртати у ваздуху, виолину, полумесец,

непостојеће мливо знамења – трагова. Точак.

Птице док насрћу на прозоре економија.

Пепео предела у налету присутности,

поменути, мене кроз које пролази време,

густ сируп будућег календара.

То је улога гледања.

Мађарски цигани, сетни долазе из ноћи

најежени од зиме. Са крилима иња на шеширима.

и пеном леда на брковима, клапа музичара

неког забитог села, божићног жуманца за брегом,

на таљигама вуче обнажену девојку равницом,

циганчицу збркану у строфама,

Песме - предложене за препев - Александар Лукић

ЗА ЈОСИФА

Александар Лукић, песник, у српској народној
ношњи. Шпанија, лето 2010 (1)

                      Мирославу Лукићу

Мало је Руса преосталих да гунђају,

скоро да их нема за прсте једне руке,

више те читају, а мање пишу стихове

и званичници сад пезе – оборили сурле.

Тоболци Кремља – рестаурирани

у суву позлату.

Склоњена секира скривана за вратима у

Њујорку, однета у јасенову шуму – тужно кисне,

предата суду рђе да је једе и докусури оштрицу,

а могла је бити дивна књижевна награда

младом писцу.

Јосифе, Јосифе! За магарцима,  где се стигло?

На ниске гране падоше чворци,

после силовите галаме диљем земље,

осиони у јатима; ћорци, маневри језика,

прапорци енциклопедија, зимске санке

макле се нису ка истоку, а богме ни западу.

У СЛАВУ КЊИГЕ И ЧИТАЊА / Винко Шелога

Заветине. Знак препознавања

Чим држиш књигу у руци, већ си се удаљио од свог народа.

       Милован Данојлић

Песник је чувар свих напуштених и одбачених достојанстава човека. 
 Бела Хамваш

У народу усмене културе и гусала, који много више негује митскохеројску историју него вредности живота, не може се ни очекивати више читалаца, односно више поштовања књиге и поезије. У културном наслеђу Срба значајније место имају хајдуци од учитеља и књижевника. Чак се и свештеници  чешће истичу са сабљом него с  Јеванђељем. До данас, у свим истраживањима,  војска је институција која ужива највећи углед у Србији. Војска и полиција су синтагма, целина. Све то нешто говори. Не треба се много ни чудити што смо ту где смо.

Транзиција народа усмене културе доспела је до диско фолка, политичари су постали нови гуслари...
                   Винко Шелога
     Видети више: https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/iluzije-i-razvejavane-iluzija/uslavuknigeicitana