ПИЈАВИЦЕ / Александар Лукић

Песник Александар Лукић у српској народној ношњи.
Слика са пута по Андалузији, Шпанија, лето 2010

У потоку надомак села уз обалу где муљ

непрестано кркља, пијавице обитавају.

Пљоснате и црне штрумфле пливају по води.

У малим вировима намножиле се те пажљиви

посматрач може помислити да се покидао

какав ланац, па карике јуре једна за другом

да се опет споје.

Једном сам као дечак босоног загазио у поток.

У средиште вира, и очас ми се неколико пијавица

закачише за листове ногу. Потом сам сео на обалу и осматрао

те гладнице, како сисају моју крв. Али, каква глад,

тих крвопија наступи тад. Пустио сам их да се напију крви

колико им је воља. Све док нису одебљале,

онако нахрањене личиле су на надуване гајде.

Онда су отпале саме са листова мојих ногу.

Нахрањене и немоћне да се макну са места.

Доцније сам долазио по њих и ловио их

стављајући у стаклену теглу у воду. Беху то

добри мамци за пецање дунавских сомова.

Пијавице обожавају грдосије из вирова,

брката чудовишта са очима ситнијим од зрнца мака.

Било је и таквих ловаца на пијавице

који су посао са њима преточила у добар бизнис.

Али нико од сељака није се упуштао

у ту неславну работу.Углавном то су чинили странци.

Мој деда по оцу – величао је пијавице,

њихову улогу у лечењу појединих болести

које су владале међу живљем у нашем крају.

Кад га притисне главобоља а он

оде на поток улови четири пијавице

и стави их на чело док се не запију.

Онда се враћао кући сусретајући успут

жене које му се чудише. Подврискивале

су безразложно од страха, гледајући

пијавице – те црне кике на старчевој ћели.

До куће би пијавице већ отпале уз пут.

Јадне беху те гладнице. Спаса им није било.

У селу по путу већ покупиће их ћурке и

прогутати у сласти.

Зашто се сећам сада њих? Црних

љигавих немоћних пијавица,

црњих од слова штампаних на насловним корицама

књига из чувених кола Српске књижевне задруге.

Нисам ли и сам у доба комунизма,

био само једна од пијавица са маргине

ако сам лечио, шта сам лечио, кога излечио?

Кад главе сународника нестајаху преко ноћи

незнано куда, да не сметају врху политичке пирамиде.

Ја сам пио речи, ја сам пио тугу и језу

епохе. Од тог пијанства не моду да се отрезним.