Девојке белих стопала муљају у каци
слатке гроздове грожђа. Сукње задигле рукама
држећи их у ваздуху. Ускоро ће покуљати
кроз славину слатка шира. Једну од девојака
љубио сам у ноћи, крадом, а кад ме она грицну
 |
| Песник Александар Лукић са Пожаревљанима, Шпанија 2010 |
зубићима за врат, пожелех да се прихватим чаше.
Но, дуну ветар, протресоше се гране изнад нас;
она се уплаши оца свог па ужурбано пође кући,
по мраку.
Сад ме је познала и осмехује ми се из каце;
нуткајући ме да пробам опет младо вино. Иако
јој бејах близу, на корак, ја проговорих као
да зборим из оне љубавне ноћи кад ме напусти:
са пристојне даљине рекох храпавим гласом:
Немам чашу.
Али девојка се не збуни. Приђи, каза.
Имам је за обадвоје. Пиј из мојих уста.
Најбољи напитак од свих за човека је ту.
Очи моје, ено облачка. Ено још једног за њим
за тебе драга на небу.
Ах, ти ветре! Враголану без отаџбине,
потајно ти завидим. Проветравао си
градове и земље, љубећи красне деве успут,
а да те нису опазиле. Будилниче, што ме погура
у леђа на ћуприји реке; кад падох и засекох у
брзини образ, видевши млак поточић крви
вина у болу образа.
Ах, ти драга дево, што не допусти да
причам о животу, са цветом босиока
уденутим за уво на гранчици миришљавој.
Хтедох да кажем: човек уме да пати
стварније од Бога.
Наша љубав је шљунак обучен у маховину.
Нема коментара:
Постави коментар