Translate

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

.

.
.

ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

уторак, 15. фебруар 2011.

Песме - предложене за препев - Александар Лукић


ЗА ЈОСИФА
Александар Лукић, песник, у српској народној
ношњи. Шпанија, лето 2010 (1)

                      Мирославу Лукићу



Мало је Руса преосталих да гунђају,
скоро да их нема за прсте једне руке,
више те читају, а мање пишу стихове
и званичници сад пезе – оборили сурле.
Тоболци Кремља – рестаурирани
у суву позлату.

Склоњена секира скривана за вратима у
Њујорку, однета у јасенову шуму – тужно кисне,
предата суду рђе да је једе и докусури оштрицу,
а могла је бити дивна књижевна награда
младом писцу.

Јосифе, Јосифе! За магарцима,  где се стигло?
На ниске гране падоше чворци,
после силовите галаме диљем земље,
осиони у јатима; ћорци, маневри језика,
прапорци енциклопедија, зимске санке
макле се нису ка истоку, а богме ни западу.


Обустављен је процес. Али, испречило се питање.
Нит смрди нит мирише. Ад акта.
А боље да је вођен у бунилу црвених семафора,
као кад си прогнан са књигама, без факта,
тек тако, по ћеифу бирократа Трећег Рима,
са билетом у џепу капута плаћеном
у једном правцу до пакла.

Ништа ново, да бих ти саопштио епистолом
ванредно. Што ниси сам већ описао,
са флеком дувана међу прстима:
од неспавања, или у шетњи поред Хадсона,
гуран ветром у леђа, дрводељо руских стихова;
куповање пирошки у трафици наслоњеној уз
Кип слободе, узалудно је да ти препричавам
на шта подсећа, осим да су пирошке тамо
још најруменије и да се угибају под прстима –
ја сам се, ево, и сам затекао на том невеселом
Тргу камена и воде, готово под самим монументом,
невољно, бележећи ове редове.

Стихови су представа пакла уметника у
божанском подобију. И то је непоправљиво.
Добро се држиш за сад. Странице књига
твојих хабају се од лизања прстију.
Станица у пустињи, више није та станица
коју си завештао човечанству, већ нека,
да ли кућа, по небеском устројству, после читања.



*


Пост фестум репић интрига – статиста
у књижевности. Узбуркан снег пред вече
а ујутро обучени предео – мајстор се трудио
ноћу без шегрта, не марећи да му из уста од
умора избија пена: тамо поправи изглед
јаруге, заледи мочвару, окречи равницу.
Да природа на тренутак постане глава шећера.

И мада то није права сврха уметности,
понекад треба приуштити задовољство
прецењеним духовима да уживају у лепоти виђеног.

Статисти осташе на почетку. Накострешени
и умотани у фрагменте кулиса зарад зиме,
слава им протиче тик пред носом, али од свега,
тек по која вечера, пријем на баловима жутокљунаца,
у најбољем случају службени пут о трошку домовине,
на конгрес слависта у пријатељску Кину.

Признаћеш, тешко је подносити такав живот
у овом свету грозне диктатуре већине,
али песник није међу њима да им дели пацке,
колико да би се издвојио.

И кад све изгуби, а шта је па кад песник имао,
осим речи, хоћу казати кад мине љубомора
савременика, шта остаје? То да смо живели
са гас маскама на лицу. Срећа да смо упокојени
пре времена и рока. Мало ли је то или много?
Смемо ли бити равнодушни пред најездом
поезије Кока коле сведене на два реда
колико написаних за рекламу.



*

Побогу, песник је рођен да буде кост у грлу.
Ослобођен да се комотно шета лавиринтом,
не служећи се триковима, да сакрије трагове
путем, иде у сусрет разјареном чудовишту.

Потреба да види ту прилику – праслику,
уствари, представља чин упознавања властитог корена.
Пређен пут постаје магловит – некако, што си
ближе циљу схватиш, да си омашио.
Да су почетак и крај коме стремиш,
само хоризонт окупан нигдином.
Препуштени самовољи простора да буду
сведени у тачку. У прво лице.

Модеран Пруст. Тај непоправљиви лупеж.
Отпадник. Непривезана гондола у води
канала за алку железних стубова.
Развијаш филм сниман годинама, а са њега
у мрачној комори собе – прети белина,
наследник тајних иницијала.

Бесконачност почива у животима малих предмета,
ту је бар наталожена – видљива, у облицима.
Та растојања између њих препуштених тишини,
довољна су да човека не држе на једном месту.
Зато је кретање узвишено, јер пружа бићу
малу илузију да савлађује сопствену несавршеност.

Океани и континенти чаме побеђени и изван
глобуса. У сећању. Ту је све на свом месту
као последње залихе зимнице. Што је изветрело
код нас, живи код других, и тако је круг затворен.
Трајањем зову тај, ипак, несвеобухватни крај:
Литва, Београд, амфитеатри са пелопонеза,
Белошљива. Цветање трешања усред зиме.

Разумели смо лавиринт, и изашли из њега,
свлачећи са себе кошуљице као змије  током лета
у корову. Чудовиште је преживело,
да бисмо се вратили кући непобеђени.

Али, авај! То више нисмо били ми,
А ни наше сенке нису то биле.



*

Вилин коњиц слеће на прут
на зелену ћуприју повијену у ваздуху –
скупио тело, гледан са стране
знак упитника је он, бачен у природу.
И прут и инсект израсли су са обале
златне реке, за коју бих у часовима заноса
написао, ако ми је допуштено поређење
ове врсте – да је краћа од штапа у Хомољу.
Инсект има очи тврђе од стакленца –
претеча космонаута весла крилима
једнолично, са кулисама лишћа иза себе.
Горе – доле, лењо као да позива околину
на позорност. Мислио сам тад, не треба
претеривати са скретањем пажње на себе.

Поручити пријатељима од ове најобичније
простопроширене реченице нисам умео.
Тако сам се понашао у усамљености, у
храму у ком сам се клањао несносној
јеци миленијума прошлог – да будем
искрен и будућег. Једва дишући, стешњен
плочама епохе.

Чему? Живот се дао потрошити безболније,
могао је да буде ђон летње ципеле. Оправдати
зар се шта могло, на измаку снаге, тегљити Рим
запаљен до костију, предњачити на сопствену
штету. Платити скупо, а скончати јефтино.

Но, не бира човек судбину, колико га она
вуче за нос. Земља је постала мала, мрља крви,
да се препешачити. Острва су птичији измет,
ах, не, она су судбина која се одвија брже од
трубе платна.

Вилин коњиц што маше крилима на пруту
као да позива у помоћ, или предео који нам се
нада у пуноћи.

Толико. Једва да је и толико.

Мрак је пао. Жабе су испузале у потрагу
за пленом. Трагедија је на помолу.
Неко од нас двојице ће им улетети у уста.
Па шта?

Вилин коњиц, био си ти Јосифе.



*

О, страшни ужасу времена у коме
поезија бива, једва покидан реп змије
што се увија у прашини.

Јесмо ли ближе или даље суштини
своје крви? Који је час? Минут до поноћи,
или се свет сурвао до врага? Пажња!
Експлодира лед. Дистанцу молим.
Навијајмо за глечере. Трчање ка реци
забрањено. Посматрајте хокеј
са пристојне удаљености. И опрез.
Ни за живу главу не прилазити близу
пошто је температура у порасту.

Ко губи, а ко добија? Ледене санте
вуку се споро низ леђа реке, као тај
змијин реп у прашини на издисају.
Вода их носи, све даље и даље, према
мору, као учитељица школарце на приредбу,
у колони два по два. Зашто смо тако здушно
аплаудирали? Коме? Погледај, толико буке
а не оста ништа – вода је покварила призор
мутнија од орања у завичају, равна
површину остарелих леђа.

Наша уста, наша отворена уста осташе
нема, као да нам је лекар без упозорења
сасуо у лице дијагнозу неизлечиве болести.

Твоје болно решење: квадратуре круга,
својствено Јевреју луталици кад на путу
застане неочекивано да ода пошту
змијском репу.

Мени та појава личи на топљење санти леда,
на рушевине Целзусове библиотеке у Ефесу.



*

Пешчани сат неумитно цури.
Песак пропада и таложи се, а у горњој
половини шкољке смањује се – остаје
прах који подсећа на уврнуте ногавице
до колена пустињакових панталона.
У доњем делу сата – рашчепљеној вулви,
како и приличи неповратном тренутку,
расте пирамида, или скорело говно
времена у настајању.

Вертикална направа побуђује ту врсту мисли.
Тај обред пуштања воде мртвима за душу
искрсао у машти. Бити дежуран над временом
прошлим и будућим – не закаснити да се окрене сат.
Пре подне паганин а поподне хришћанин,
хомосексуалац који у љубави са дечацима
спознаје жену.

Откривати ритам, моменат згрушавања
времена. На обали мора, на обали језера,
на обали брзавице. Језик воде тањи је
од струне. Диже међу у песку - једном отме,
а други пут преда више, као да хоће да каже:
«Ово је сад моје - зато узимам преко мере,
а то што претиче, мал је одређен да остане теби.»

Буди захвалан - коначно би тај феномен
хтео да поручи. Тријумф песка и током
просејавања кроз сито можеш видети,
у законима земљине теже. Уз то нешто
зрнаца упадне у ципеле неизбежно и жуља
табане, но, стиме се човек изборити да лакше,
но са мислима, изује обућу, окрене је наопако
и истресе.

Живот у уметности – то је онај стих
У који бих се заклео: Мој рукопис познајеш.

У песку ми је све сумњиво,
биће то једног дана исплатива фабрика лутака.
Блажени да су потомци, који то дочекају,
указујем им на стварност тако варљиву,
да би се подсетили како сам их
пре времена и рока, узалудно тешио.



*

Награда за писање – разбијено огледало,
иако је разбијено. Отпаци легура згомилани су,
одгурнути метлом у угао, са неопозивим перикама
паучине набаченим  по себи, засад.

Мноштво различитих руда топљених у једно,
да би се добило звоно или сатара.
Уклет посао. Прављење оргуља од жица
руда откривеним у земљи. Пут је једносмеран
ако га следиш, нећеш омашити храм или
касарну. Девојку Европу.

Мртвачка кола припадају привилегијама
последњих почасти. Како изгледа возити
се мртав као победник несумњиво
на точковима, при том тегљити за собом
пантљичару ожалошћених? Легуре времена.

Тја, награда за писање, пре подсећа
нашем успињању на кров планине.
Нашем истанчаном осећају да осећамо
вибрирање укрштених жица руде под
кором земље. О тој музици, биће да смо
наглас причали, јер, државе, политички системи,
нације, преврати, револуције, оцеубиства,
братоубиства, разврат, венеричне болести,
казамати – питања су друштвеног договора –
концензуса, очигледне проституције.

Уз пут, крећући се ка врху планине
ти си скупљао грађу за оплату куће,
а ја да будем од користи током путешествија
прибирах суварке за ватру.

Доста смо труда уложили у планове те зграде
не би ли постала антена на самом врху.
Њен изглед је могао неупућене завести
да помисле како је то од злата јабука
обешена о мотку пред долазак сватова.

А, то је био дом Јосифов, ипак само дом,
незграпан и пуст, страшни ужас времена
по лепоти, да би се смртник осмелио
да му приђе. Дрводеља га је саградио
у бунилу, држећи се растојања.
Човек је налик воћу: цвета, рађа, зри.
У детињсту мокри у ногавице панталона,
а у зрелом добу трага за миром,
пошто је опростио читавом свету,
учињена му непочинства.
Задављен сопственим визијама.
трага за местом на коме ће да умре.

Нема коментара:

Постави коментар

ЛЕКСИКОН ЕЗ

ЛЕКСИКОН ЕЗ
Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА